Magarci u magli

Nema, takođe, zemlje koja redovno, strasno i trogatelno „obeležava“ datum masovnih demonstracija koje su završile totalnim neuspehom (plus gubitkom dve glave); nemojmo se zavaravati formalnim zahtevima za smenu Mitevića i Bogdanovića – cilj devetomartovskih demonstracija bio je „rušenje“ Miloševićevog režima, koji se – paradoksalno – tog dana umalo nije strmopizdio, pre svega zahvaljujući tupoumnosti vlasti, ne oštroumnosti opozicije.

Vlast se posle dovranisala, pa je trebalo čekati sledećih deset godina da se strmopizdi, ne, nažalost, definitivno, jer nakon Đinđićevog streljanja, a (opet) zahvaljujući tupoumnosti vlasti, nije trebalo da prođe ni deset dana pa da Referendumski Lopov i njegova sekta uškopljenika krenu u nezadrživu restauraciju starog, orijentalno-palanačkog režima.

Teško je, držim, zamisliti da bi Francuska „obeležavala“ 14. jul 1789. da je posada Bastilje počem prilježnije pripucala na ondašnje „protestante“. Ma jok. Nema šanse. Pao bi 14. jul u zaborav kao kruška, a u „kolektivnom pamćenju“ bi ostao upamćen neki pobedonosni republikanski datum.

Proslave, obeležavanja, sećanja, analize, komemoracije – nazovite to kako hoćete – devetog marta i petog oktobra nisu ništa drugo do površno modernizovana obličja kosovskog mita, sklepanog post festum, poduboko u XIX veku s ciljem da Kosovski boj dobije svoj deseti mart i šesti oktobar.

Ali pazite sad. Devetnaestovekovni deseti mart i šesti oktobar (prividno) su bili mnogo uspešniji od njihovih dvadesetovekovnih datumskih pobratima – osvetili smo (po skupu cenu u ljudstvu i materijalu) cara Lazu i (privremeno) povratili Kosovo, ali smo – na duže staze – dobili kosovski pičvajz, posledičnu secesiju i ovaj ćorsokak po kome tumaramo ko magarci po magli, koljući se između sebe, u nedostatku okolnih naroda koji su, u međuvremenu, svoja ljudstva i materijale ogradili nezavisnostima, granicama i NATO paktom.

Kao što se iz svakodnevno priložnog po novinčinama i televizijetinama lepo vidi, bio je u pravu onaj svat koji je rekao da Srbima nikakvi spoljni neprijatelji ne trebaju i da sami Srbi na uništavanju Srbije rade prilježnije nego najljući zamislivi karadušmani, koji bi bar ponešto sačuvali radi profita. Tu, da kažemo, nema lekara, a sve da ih ima, ne bi bilo leka, iako je, što reče Nikolica Krstić, medicinski fakultet osnovan još pre nego što je u Srbiji bilo bolesnika. Tako vam je to, braćo Srbi, pa smočite, pa se množite, složite i obožite.