Majstori, majstori

Subotu, dan za kulturu, ovoga puta ćemo posvetiti teoriji i praksi jednog od najstarijih, najunosnijih, ali (u smutnim vremenima) i najopasnijih srpskih zanata – to jest profesionalnom jadikovanju, proseravanju i naricanju nad zlehudom sudbinom Srba i „srpskih zemalja“.

Sudbina Srba i srpskih zemalja vaistinu je zlehuda, tu su zanatlije u pravu, mada mi dugo nije bilo jasno – tek mi je to relativno skoro došlo iz dupeta u glavu – zašto se srpski narod i senat većinski oduševljava i pada u dert uvek kada im neki stari srpski zanatlija saopšti da je srpski narod mnogostradalan, jer su ovdašnja zlehudost i stradalnost vidljive golim okom, a mogu se osetiti i na sopstvenim kožama.

Kako malopre napisah, dugo vremena sam mislio da su gorepomenuti proroci prošlosti i proser efendije naprosto tutumraci, tek sam relativno skoro dokonao da u njihovom (opšte)nacionalnom ludilu ima poprilično „elemenata“ simulacije, ali, bogme, i računice.

Kakve računice možda ćete se sad zapitati. Evo kakve. Nema zemlje na ovom svetu, osim Srbije, u kojoj se blistava politička karijera može napraviti kukanjem nad žalosnim stanjem svršenih činova i prošlih stvari i istovremenim nemrdanjem dupetom da se stvari u sadašnjosti poprave. Nije da otresitije proser zanatlije ne uviđaju da se neke stvari moraju menjati, ali se te promene neprestano odlažu dok se ne isprave sve nepravde nanesene srpskom narodu i senatu i dok se ne osveti svaka kap srpske krvi, uglavnom prolivene u pokušajima da se nepravde isprave i da se prolivena krv osveti.

Srbiji je relativno dobro išlo dok se i okolni evropski svet zanosio sličnim pokušajima, doduše sa nešto više uspeha – nacionalno, naime, proseravanje i ispravljanje nepravdi nisu autohtoni, nego su uvezeni iz Evrope – nevolje su počele da se gomilaju kada su sredinom prošlog veka evropske zemlje okrenule ćurak naopako i odlučile da bar neko vreme provedu u (relativnom) miru i negrabežljivosti. Kako stvari stoje, to „neko vreme“ polako ističe, ali to Srbiji neće doneti ništa dobro, iako nacionalni tutumraci s nestrpljenjem očekuju skoro pucanje tikve.

No, dobro, Evropa oduvek funkcioniše na zajebantskom principu Alfreda Žarija, koji otprilike kaže „moramo što više graditi, da bismo, kad nastane metež, imali šta da rušimo“. U Srbiji, međutim, nije tako. U Srbiji je metež redovno stanje stvari u svim vremenima i pod manje-više svim vlastima, što je na kraju za posledicu donelo da se u Srbiji više nema šta srušiti, a – ako se silom prilika nešto i napravi – onda se i to samo od sebe sruši, kao onaj autoputni potporni zid u Grdeličkoj klisuri.

Natrag na stari srpski zanat. Nacionalne zanatlije nas svakodnevno ubeđuju da su nam sve što je srušeno srušili drugi, što je u značajnom broju slučajeva tačno, ali zanatlije bi trebalo konačno pitati zašto ono što je srušeno nisu ponovo gradili, nego su vreme traćili na kuknjavu nad srušenim.