Matrix reloaded

Imao sam iz nekog razloga difuzan, ali snažan utisak da SNS, ovakva, proevropska, postoji oduvek što – možebiti – ima veze sa neskrivenom tendencijom svih stranaka, pa i SNS-a , da na na vlasti ostanu zauvek. Tako to ide. Pomešaju se, kod nas ionako beznadežno pomešana, gramatička vremena. Konfuzija – to je naša sudbina, cenjeni publikume.

Imaće, dakle, SNS šta da slavi, pogotovo nakon „više negi ubedljive“ pobede u Vrbasu, prestonici srpskog zejtina. Kad smo već kod zejtina, pre nego što zađem u sitna rođendanska crevca, osećam potrebu da raskrinkam jednu jezičku zabludu. Zejtin, naime, na turskom ne znači ono što znači u srpskom – ulje. Zejtin na turskom znači maslina, a ulje se kaže yag (sa kvačicom iznad „g“, kao iznad „č“). Toliko o lingvistici. Natrag na rođendansko slavlje. Kada, dakle, budu duvali u svećice, slavljenici će jamačno misliti da su za proteklih pet godina napravili bogznakakav bum. Ne bih da im kvarim slavlje, ali moram da zakeram. Nisu, brate, napravili nikakav bum, nego je naprosto u srpskom Matrixu došlo njihovih pet minuta slave. Šta pesnik ovim hoće da kaže? Pesnik hoće da kaže da je srpska politika mašinerija iluzija vrlo slična onoj iz Matrixa, samo tehnološki inferiornija. Kako se stvar odvija u filmu, svi znamo, u našem Matrixu to ovako ide: Crna mačka pređe put i na političku scenu stupa đuvegija koji- skupa sa svojom strankom – dobija gotovo plebiscitarnu podršku srpskog naroda i senata. Đuvegija se oseća jako moćnim, ali ta moć je stvarna taman koliko i biftek koji onaj izdajnik naprednih Matrixovih snaga sa uživanjem jede u društvu svirepog agenta Smita. Đuvegija, fakat, jeste šef države, premijer, prvi potpredsednik – nebitno, uostalom – i on to unutar Matrixa nesporno jeste, ali nevolja je u tome što je ambijent – država kojom predsedava ili premijeriše čista iluzija. Gde je tu greška u programiranju? Sad ću da vam objasnim. Onoga moneta kada đuvegija dobije plebiscitarnu podršku, on državu pobrka sa samim sobom i svojom strankom i vozi dalje kao onaj poslovični Miško. Neki od đuvegija – aktuelni, na primer – iskreno žele da stvari pomere sa mrtve tačke, ali, znate šta, kada film siđe sa montažnog stola – a naš je sišao pre sto pedeset godina – onda možeš samo da ga gledaš i da grickaš kokice. Pod uslovom da za njih imaš kintu. A radnja našeg vekovnog filma ovako teče: Posle plebiscitarne podrške i početne euforije, stvar počinje da se neprijatno ponavlja, potraje to nekoliko godina, na kraju se plebiscitarna podrška načisto istopi i naš đuvegija odlazi u ropotarnicu istorije, a na njegovo mesto stupa novi – nazovimo ga – hadžija koji nastavlja tamo gde mu je prethodnik stao, što će reći – nigde. Srećan rođendan.