Minimalizam maksimalizma

… najverovatnije biti ruglo zbog koga će se LJuba okretati u grobu – paradigma je mnogih (ako ne i svih) ovdašnjih ultramaksimalističkih „poduhvata“ koji završavaju u hiperminimalizmu.

Jedan od takvih je i famozni Beograd na vodi, u čije su se dve dovršene kule – koje su meni, onako u prolazu, sa Gazele, do juče delovale vrlo nezavršeno – uz svečano uručivanje ključeva i šampanjac, uselili novopečeni stanari. Kada sam pročitao vest o svečanom useljenju – umal ne napisah „otvaranju“ – neke stvari mi uopšte nisu bile jasne. Na primer ova: šta će tu On Vrhovni? I zašto on uručuje ključeve stvarajući u medijima utisak da ti stanovi nisu kupljeni (i to po skupe pare), nego da ih on velikodušno deli, kao što su se delili za Brozovog vakta – i po njegovom naređenju – mada nije zabeleženo (bar ja ne pamtim) da je drug Stari nekome lično uručio ključeve.

Ako se sećate, moja malenkost vaktile nije podlegla stravičnom amoku u koji je – „na neviđeno“ i na vest da će BGNV biti sagrađen – upao deo beogradskog graždanstva i seljaštva. Evo zašto. Učinilo mi se, naime, da je opšte negodovanje Euromahale, potonjeg pokreta Ne davite Beograd, njegovih teoretičara i njegovih simpatizera motivisan istim pobudama zbog kojih je kilava i bezidejna srpska opozicija organizovala demonstracije protiv Vučićeve prezidencijalne inauguracije, što će reći – „prvom loptom“ i nesublimisanim gnevom, destruktivnijim od nepromišljenog (i megalomanskog) konstruktivizma udruženih neimara Beograda na vodi.

Sledstveno sam na pismene, usmene i esemes optužbe da ćutanjem dodajem najmanje jedan sprat beogradskovodenim soliterima odgovorio na sledeći način: ovi ga sada grade, a vi ga – kad dođete na vlast – lepo srušite, pa napravite nešto bolje. Tako se to radi i u istoriji i u urbanizmu, to jest – kad se radi, a ne kad se folira i glumata.

Ja sam, inače, Beograd na vodi video (i dalje ga tako vidim) kao neminovno proširenje Novog Beograda na desnu obalu Save – neće to tu stati – i predvideo sam mu (a i dalje mu predviđam) sudbinu svih gradova, a ima ih podosta u svetu, izgrađenih pukim voluntarizmom, mnogo više u medijskom eteru i cybespace-u nego u stvarnom prostoru.

Ma koliko para na njega bilo spičkano, ma koliko sve to šljaštalo u prolazu sa Gazele, Beograd na vodi će dok je sveta i veka – ili dok ga nove vlasti ne sruše – ostati spavaonica u pustinji koja se nikada neće uklopiti u ostatak kakvog-takvog urbanog tkiva Beograda, pa u tom smislu investitorima i projektantima predlažem da na strateškim tačkama BGNV postave one aparate za kiselu vodu sa limuntusom, na kojima sam davnih dana gasio žeđ u Lenjingradu.