Muštikla od ćilibara

O društvenopolitčkoj furtutimi koja je izbila na, tokom i posle Rankovićeve sahrane cenjeni se publikum može detaljno obavestiti iz teksta Radivoja Cvetićanina objavljenog u subotnjem broju Danasa, a ja ću vam – pre nego što pređem na stvar – poveriti jednu pikanteriju: Malo je falilo da se i ja nađem na Rankovićevoj sahrani. Takvo je bilo vreme. Odlazak na tu sahranio smatrao se manifestacijom otpora komunističkom režimu. Bilo je, doduše, malo zazorno što je većina novogrobljanskih demonstranata jedva tri godine pre toga u suzama i mimohodu ispratila najvećeg sina naših naroda i narodnosti, maršala Tita. A sada, posle toliko godina, sve sam sigurniji da se na Lekinoj sahrani – da je nekim slučajem Ranković zamakao pre Broza – ne bi pojavilo više od desetak ožalošćenih.

Sticajem okolnosti, kao što rekoh, ne odoh na Rankovćevu sahranu, pa vam ne mogu ništa reći iz prve ruke, ali se sećam da je samo sat-dva nakon ukopa Srbijom prostrujala vest da je to bila – ne računajući Titovu – najveća beogradska sahrana svih vremena. Pominjane su stotine i stotine hiljada ljudi, nije ih bilo toliko (poluzvanična procena – 100.000), ali ih je svakako bilo dovoljno da ondašnje vlasti bace u najdublje očajanje. Kao što znamo, u Srbiji se ugled pokojnika (i pokojnikove porodice) meri brojem prisutnih na sahrani, pa je ondašnji srpski „državni vrh“ zaključio da je Rankovićev ugled (a možda i uticaj) nedopustivo veliki. Što je, po meni, bilo veoma čudno jer je – za razliku od ratnog druga Đilasa – Ranković posle zglajzavanja živeo krajnje povučeno, toliko povučeno da generacije rođene posle šezdesete uopšte nisu ni znale da je postojao. Takođe, za razliku od Đilasa, drug Marko je do kraja života ostao čovek posebnog kova, što će reći da je i u nemilosti zadržao distancu prema zapadu i kapitalizmu. Nešto je, pričalo se, pisao – neke memoare, šta li – ali ništa nije objavljivao, niti mu je to padalo na pamet, niti bi mu to – sve i da mu je padalo na pamet – iko objavio. Relativno nedavno Rankovićeva udovica je obelodanila da je deo tih rukopisa završio kod akademika Dobrosava i da im se tu – kao i mnogim drugim stvarima i ljudima – zameo svaki trag. Moj pokojni tast beše jedan od retkih ljudi koji su posećivali ostrakizovanog Leku i od tasta sam čuo da je Leka upadljivo izbegavao da priča o politici, a naročito o Titu. Tokom jedne burne noći tast mi je, Bog da mu dušu prosti, poklonio muštiklu od ćilibara koje je svojevremeno njemu poklonio Ranković. Pušio sam neko vreme na tu muštiklu, a onda se – kao i svemu u Srbiji – i toj muštikli zameo trag.