Najtiražniji ratni zločinac

Stani malo, pomislih, jeste da je svet dibidus poludeo, ali ipak još nije dogurao do stadijuma – mada ne bih rekao ni da je daleko – u kome će ratni zločinci pomračiti slavu Agate Kristi i Trejsi Ševalije. Poslušah, dakle, sopstveni besplatni savet, vratih se na naslov i ustanovih da sam pogrešio. Beše umro najtraženiji, a ne najtiražniji ratni zločinac, neki Mađar, koji je u zdravlju i veselju zamakao u – ako se ne varam – devedeset i sedmoj godini. Ispod naslova, u neveselom tekstu, prilježni novindžija je naveo imena (i fotografije) čitavog niza ratnih monstruma koji su izmakli ruci kilave ovosvetske pravde. Čudna stvar! Nijedan od navedenih nije poživeo manje od osamdeset i kusur godina, a neki su još uvek živi. Sad samo čekam dan kada će se među onim idiotskim savetima za zdrav i dug život pojaviti i ovakav: Ko hoće da doživi stotu, neka učestvuje u masovnim pokoljima.

S druge strane, kad malo bolje razmislim, moja omaška u čitanju i nije bila toliko pogrešna. I ratni, naime, zločinci imaju svoje tiraže, samo što se oni ne obračunavaju po količini prodatih primeraka, nego po broju pogubljenih glava.

Toliko o najnovijim zbivanjima u svetu masovnih zločina. Sada natrag na domaći teren. Imam, cenjeni publikume, utisak da su se srpski policaji u poslednje vreme pomalo otrgnuli kontroli, što i nije tako čudno ako već znamo da njihov popečitelj, ravi Dačić, ima preča posla na poziciji (polu)premijera. Posle dvehiljadite srpski zaptiluk beše – za balkanske prilike uzorno – priveden poznaniju prava i obaveza. Tradicionalna milicijska bahatost prekonoć je nestala, a upotreba pendreka je svedena na minimum. Bar na javnim mestima. Šta se događalo po policajnim stanicama, to znaju samo Bog, privedeni i stanični policaji. Po meni, najveće postpetooktobarsko bezbednosno dostignuće bilo je policajno obraćanje „strankama“ na „vi“. Ko pamti SFRJotovu narodnu miliciju, setiće se da je vo vremja ono najveći stepen ljubaznosti bio da ti se milicajac obrati sa „druže“. Retki su bili te sreće. Obično se sve svodilo na nabusito – Daj ličnu kartu. Sve se to, kažem, beše promenilo, ali se, kako vidim, stare policajne navike polako vraćaju u praksu. Tu pre neki dan organi su navatali nekog ni krivog ni dužnog molera, vezali ga za radijator i do besvesti ga tukli ne bi li priznao neko ubistvo za koje čovek nije ni čuo. Dobro, nepravilnosti se događaju. Ali šta da kažemo za postupke policajnog obezbeđenja u Palati takozvane pravde, koje usred bela dana, maltene u centru prestonice, šikanira i tuče goloruki srpski narod? Eh, gde nam je Milošević da klikne: Niko ne sme da vas bije.