Ima dilbera koji bagatelišu i u sprdnju bacaju takozvanu „naknadnu pamet“, ja, pak, nadžak, kakav sam, držim da drugih pameti osim naknadne i nema i da se ljudi do kakve-takve pameti uzdižu tek kada izvuku pouku iz gomile gluposti koje su prethodno počinili.
Stvar sa pameću se dodatno usložnjava u društvima poput našeg, u kojima je na ceni „prethodna pamet“, koja bi se mogla definisati kao nadobudna glupost čvrsto uverena da je sposobna da sve što joj padne na pamet sprovede u život i delo, a da – kada je pre ili kasnije život i delo razotkriju kao glupost – uporno nastavi smatrati da je zdravo pametna, a da nešto nije u redu sa životom.
Naša današnja kolumna je pokušaj da odgovorim na filozofsko pitanje iz naslova u Danasu – „Zašto je Srbija izgubila Kosovo“. Po mom skromnom mišljenju to se dogodilo zato što Srbija nikada nije našla, definisala i uredila samu sebe na mestu gde je bila i gde (doduše sve manje) jeste, nego se počev od 1878, pa do današnjeg dana satirala da se takva, ne(s)nađena, nedefinisana i neuređena, proširi na mesta na kojima nije, pa čak i na ona gde fizički nije mogla i ne može biti.
Mislite li vi da bi se srpska prethodna pamet pretvorila u naknadnu da je, počem, vojvoda Šešelj ostvario svoj vlažni san i Srbiju proširio do linije Ogulin, Karlobag, Virovtica. Ma jok! Ma kakvi! Ma idi beži! Tek bi sa te linije pukao pogled na još zapadnije srpske grobove, tek bi tada nastali belaji; belaji su, fakat, nastali i bez toga – i to žestoki – ali to srpsku prethodnu pamet nije sprečilo da se ne pretvori u naknadnu glupost, ali da se nastavi smatrati vrlo pametnom.
Ako bi se u Srbiji povremeno ipak pojavila krajnje retka stvar – blagovremena pamet – složna braća bi svoju naknadnu, glupost (koja polako prerasta u večnu) uspešno odbranili skidajući – i to po gvozdenom pravilu, onako kurvanjski, s leđa – svaku glavu koja se drznula da bude blagovremeno pametna.
Tako je, recimo, Dimitrija Tucovića, dok je u ratu gledao napred i pucao na karadušmane, odostrag, s leđa, upucala bratska srpska ruka, a tako je, s leđa – silom prilika u miru – bratskom rukom upucan i na onaj svet otpravljen Zoran Đinđić. Ako mene pitate, te dve nasilne smrti – a ima ih još tušta i tma – glavni su ( i dovoljan) razlog zbog koga je Srbija „izgubila“ Kosovo i ne samo Kosovo, nego mnogo više od toga, a tek će gubiti, jako idu Mara i svatovi.
Samo je naknadna srpska glupost – sa odličnim šansama da se pretvori u večnu – u stanju da „brani srpske svetinje“ (od kojih se, inače, očekivalo da magijski odbrane Kosovo), a da istovremeno po tabloidima saborno čereči igumana i episkopa istih tih svetinja. Imao bih još štošta da kažem na ovu temu, ali dosta je svakom danu zla njegovoga, a naročito je dosta naknadne gluposti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
