Narod od kevlara

Bilo je, doduše, i drugačijih – Socijaldemokratska stranka u XIX i DS i Građanski savez u XX veku – ali su kao pojave strane srpskom duhu i nespojive sa „našim posebnostima“, sve isponestajale sa lica sveta ili su se – slučaj Demokratske stranke – sve misleći da će im tako bolje ići u životu, iako im uopšte nije loše išlo – tranformisale u eksplozivne naprave.

Budući, međutim, da je eksplozivnost u demokratskom formatu groteskna (i nefunkcionalna) koliko i europejstvo u narodnjačkom i budući da demokratskostranački menadžment nije bio vičan rukovanju sa eksplozivom, Demokratska stranka je u paramparčad uspela efikasno da raznese samo sebe… Još po ovdašnjem političkom prostoru letuckaju kilavi šrapneli nastali iz tog samoubilačkog bombaškog čina.

E sad, političke partije ponekad i treba da nastupaju kao eksplozivne naprave – ima eksplozija korisnih za istoriju i život – ali eksplozije kao politička praksa i svakodnevica – a naročito eksplozije radi eksplozija, eksplozije kao šenluk – pre ili kasnije opustoše sve oko sebe. Mrdnite 15 km južno, istočno ili zapadno od Beograda, biće vam jasno o čemu pričam.

Pa šta, bezbeli će sad zaguditi guslari iz Kitaj Goroda, mi smo po tradiciji ratnici, mi smo narod od kevlara, ne može nam niko ništa, bla, bla, bla, mi imamo dušu, što je – duše što se tiče – nesporno, duša se mora imati, što sa pameću nije slučaj. Mislim na onu elementarnu koja poučava da ako nešto stalno rušiš, a ne slušaš Alfreda Žarija pa iznova gradiš da bi imao šta rušiti, na kraju ne preostane ništa da se sruši.

Imam za vas jednu neprijatnu vest. Srbija se našla upravo u takvoj situaciji. Nema se više šta srušiti, a kako stvar stoji sa gradnjom, to pitajte Zorannah Mihajlovićevu ili – pre – njenog prethodnika koji će u istoriju novogradnje ući kao majstor koji je uspeo da napravi put propao već u trenutku završetka radova.

E, zato su ovoliko kilavi, na momente i groteskni, pokušaji da se – primenom dibidus izanđalih starih srpskih zanata – sruši Aleksandar Vučić. NJega je nemoguće srušuti iz prostog razloga što je – na podobije gorepomenutog autoputa – srušen već u trenutku kad se domogao vlasti. Vučić. utuvite ovo, nije šef države, nego šef ruševine, u čijoj je ingerenciji jedino redistribucija i rasprodaja japija i sekundarnih sirovina sa zgarišta.

Imam još jednu neprijatnu vest. Ukoliko se u najskorije vreme – a već je 45 sekundi do 12 – ne pojavi organizovana politička stranka (ne pokret, ne grupa „građana“ ) koja će umesto rušenja davno srušenog kao cilj postaviti (i u delo sprovesti) asanaciju bojišta i izgradnju države na mestu razvaljenog plemenskog logorišta, onda smo, cenjeni publikume, obrali zelen bostan. Ruševine su idealno tlo za izbijanje korova i čkalja, a korov je, opet, idealno stanište za zmije, akrepe i sanđame. Premestite zato pamet iz dupeta u glave. Dok još ima vremena.