Prekjuče mi u Danasu privuče pažnju intrigantan, pomalo i egzistencijalistički naslov: „Zašto provladini mediji insistiraju na fizičkoj ugroženosti Vučića“. Zanimljive odgovore na to – za deo javnosti apokaliptično, za drugi obećavajuće pitanje – dali su Ratko Božović i Žarko Trebješanin, što je i moju malenkost ponukalo da se uključi u javnu raspravu.
Krenimo ab ovo. Iako provladini mediji tom pitanju pristupaju dibidus primitivno, beslovesno i nepismeno, nije to bez izvesnog uporišta u empiriji. Ako si Srbin i srpskoga roda, čak ako si i sirotinja raja, imaš (otprilike) tri puta veće šanse da zemaljske dane okončaš u krevetu, u toplini svog doma, nego ako si srpski vladar.
Možebiti da bi life expectance srpskih vladara (svih boja) bio povoljniji da oni sami ne raspiruju naopaki (pred)kulturni model masovnog osećanja neprestane ugroženosti – kako biološke tako identitetske – i neprestanog bivanja na ivici opstanka. To se vladarima – kad im se posreći – i politički i finansijski debelo isplati. Lak je posao manipulisati zastrašenim stvorenjima; sve što treba činiti kad nešto zapne jeste da još ih više zaplašiš. I Bog te veselio.
Biva, međutim, da se ni vladarima ne posreći. I to ne samo na njihovu, nego i na sveopštu nesreću, jer od raznoraznih crnih ruku glave po pravilu gube srpski vladari koji pregnu da nas oslobode straha i kurtališu bede, mada ni tu nema pravila, kao ni u svemu drugom u Srbiji.
Nekih pravila ipak ima. Najbezbedniji (i najdugovečniji) srpski vladari oduvek su bili (i ostali) oni koji koji su zvanično najugroženiji i čiji životi neprestano vise o koncu, a SNiS upravo takve najbolje voli. Da bi tu opštenarodnu ljubav dodatno pojačali, srpski vladari nastoje – i u nastojanjima uspevaju – da ostave utisak da su višekratno poginuli za narod i otadžbinu ili da su bar svakog dana i časa na ivici pogibije. Ništa čudno. Eros i Tanatos su braća rođena.
Nije tu sve strah i drhtanje. Ima tu i slatke jeze od koje podilaze žmarci. Pazi, majku mu – konta prosečni član SNiS-a – svi mu rade o glavi, protiv njega se zavere – kako domaće, tako strane – neprestano kuju, ali on zahvaljujući svojoj natprirodnosti, ali i nedremanosti Vulina i Stefanovića – u svakom trenutku spremnih da poginu za njega – iz svake pogibije izađe još življi i – ako reč nije prejaka – besmrtniji, brži, jači i bolji.
Kužiti li, stari moji, kako ta seljačka politika perfektno funkcioniše? Nevolja je samo što to nije politika nego neuroza koja – mic po mic – prerasta u psihozu, što za rezultat ima, najpre umanjenje uračunljivosti, potom povećanje borbene gotovosti. Spremžte se spremžte, četnici.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
