Navijački Preokret

Koliko je samo propalih studenata, kada bi se nakon dugih i neuspešnih studiranja konačno vratili kući, u provinciju, napravilo solidne karijere samo zahvaljujući činjenici da su (navodno) lično poznavali Džajića, Aćimovića ili već nekog nogometnog velikana. Ej, more, on je sedeo sa Džajom u Staklencu, tako se govorilo za te svate i za njih se uvek nalazilo mesto referenta za ONO i DSZ u nekom preduzeću. Ne ide, brate, da čovek koji poznaje Džajića rmbači na građevini.

Kako stvari sada stoje, ako neki propali student namerava da uspe u životu, on mora da poznaje, ako ne baš vođu, a ono nekog od viđenijih navijača. ONO i DSZ je, fakat, propao biznis, ali ništa zato. Šta fali iznudama, reketiranju, otimačinama, dilovanju droge i ostalim nadasve sportskim zanimanjima? Konačno, iz poznanstva sa visokopozicioniranim navijačima može da se rodi i poznanstvo sa nekim visokopozicioniranim političarem, i oni vole da se motaju oko fudbala, a od tog poznanstva do položaja direktora nekog JP samo je nekoliko koraka.

Ima tu još dramatičnih promena. U vreme moje mladosti, meta navijačke omraze bile su fudbalske sudije. Nije vaktile bilo nimalo lako biti sudija. Kako god da je arbitar sudio, makar i najpoštenije, najmanje jedna strana ( a često i obe) bi se osećala oštećenom, pa su tribine odjekivale od povika tipa sudija nije muško, sudija vidi ti se pu i drugih, koji Panovićevom liberalizmu uprkos nisu za štampu. Šta da vam kažem! Pljuvanje po sudijama, a ponekad i fizički nasrtaji na njih bili su vo vremja ono neka vrsta narodnog oduška. A pogledajmo gde smo danas. Već godinama, šta godinama, decenijama, nijedan sudija nije dobio batine. Sada se navijačka pizma usmerila na fudbalere. Koji su, istini za volju, u većini slučajeva tutumraci i neviđeni mučitelji lopte. Da, da, tako stvari stoje, bacim ja ponekad pogled na poneku utakmicu, vidim ja kako se igra. Luk i voda, dame i gospodo. Ali držim da to ipak nije razlog da navijači uzimaju pravdu u svoje ruke. Evo, onomad neki dilber oduze kapitenu kapitensku traku, a prekjuče, navijači izdadoše naredbu fudbalerima da poskidaju dresove. Nisu ih, bajagi, dostojni. Organi države Srbije, koja se do juče kurčila da će vratiti Kosovo, nisu bili u stanju (ma nisu ni pokušali) da fudbalerima vrate dresove. Sreća u nesreći je što su navijači skloniji biznisu nego politici, ali dijalektika je jeben igrač. Pre ili kasnije bi tim pitoresknim tipovima moglo doći iz dupeta u glavu, mogli bi se okrenuti i politici, pa jednoga dana nahrupiti u Vladu Srbije i narediti premijeru i ministrima da se poskidaju i da idu ća. Ružno bi bilo videti naše istorijske ličnosti kako izlaze sa vlade samo u gaćama. Ali ako je ružno, ne znači da je nemoguće.