Naša postpetooktobarska elita, uključujući aktuelnu, u svom suštinskom prostakluku sebe je prividela kao realizaciju weltgeista, kao ispunjenje istorije, pa je pomislila da njoj kritičko promišljanje realnosti više nije potrebno i da će se stvari u dobrom smeru odvijati same od sebe. Pri tom su se, u stvari, oslanjali na torbarsku nadu da će račune njihovih brljotina platiti EU, Amerika ili Rusija. Ili već neki od mnogih stubova naše spoljne politike. Ali budući da „državotvorstvo“ čak ni u Srbiji ne može da se svede isključivo na ideal kome pseudoelita teži – dakle na nesmetano i nekontrolisano bogaćenje političara i tajkuna i na preraspodelu brašna i zejtina među sirotinjom rajom – „reformatori“ su se dosetili panađurskog trika, pa su kao centralnu ideju svoje „državotvornosti“ postavili „narod“ i „Srbiju“. Od tada naovamo, svako veče umiru od brige za narod i za Srbiju i svako jutro kao feniksi ustaju sve bogatiji i bezobzirniji iz pepela državnog i nacionalnog opustošenja. U nadi da će se etnolopovlukom i etnomurdarlukom jednog dana pozabaviti MUP, uputnije je da na ovom prostoru utvrdimo zbog čega narod i Srbija nipošto ne mogu niti smeju biti centralna ideja.

Na prvom mestu, „narod“ je stvar krajnje amorfna, rasuta i neuobličena. Postavi li se u nekoj zajednici na mesto centralne ideje, ta zajednica neizbežno biva osuđena na amorfnost, rasutost i neuobličenost. Ako se periferija voluntaristički proglasi centrom, onda se sve pretvara u periferiju. A tamo gde je sve periferija, periferijski duh uzima stvar u svoje ruke i kao krajnji rezultat dobijamo groteskno provincijalizovanu Srbiju čije su energije možda i nepovratno rasute u crnoj rupi fiktivnog centra. Zbog svega toga nimalo nije čudno što „društvenim životom“ u Srbiji dominiraju kafanske pevačice, bokseri, kriminalci, šverceri, kol gerle, bakali-milijarderi, polupismeni profesori univerziteta i džirlo-političari. Prosto da čovek ne poveruje koliko su svi nabrojani zakleti patrioti. Arlaučući „živela Srbija“, palamudeći „kako je naš narod divan, samo ga mrze na Zapadu“, mlateći gloginje tuđim crvenim banovima, braneći nenapadnutu Srbiju, oni zapravo brane sopstveni parazitizam, besporedak i odsustvo istinskog sistema vrednosti koje im omogućava da društveno dno kome pripadaju učine žabokrečastom površinom pod kojom trunu ogromni kreativni potencijali.

Ako neko u tzv. „proevropskom bloku“, u šta sve više sumnjam, doista želi da Srbiju načini uljuđenom, pravnom i bogatom državom, onda se tom poslu mora pristupiti na potpuno drugačiji način. Da ne bi opet bilo primedbi kako samo kenjam, a ništa ne činim, evo šta bih predložio vlastodršcima. Osnujte, gospodo, neki Nemarksistički centar, pokrenite časopis Nemarksistička misao, ali nemojte tu zapošljavati nepoćudne i nesposobne partijske kadrove. Pa kada se oko tog centra i časopisa okupi stvarna elita ovog naroda i počne da sakuplja rasute energije, vrlo brzo će dobre vibracije početi da zrače na sve strane i opet će Beograd i Srbija biti duhovna i kulturna metropola Balkana. Neće pre toga. Jok, more.