Elem, početkom davnih devedesetih, starogradske lole koje su se rano vraćale kući – mislim rano ujutru – često su pred pekarama naše zemlje ponosne nabasavale na velike grupe muškaraca i žena, uglavnom u poodmaklim godinama, kako u polumraku svitanja, po svakakvim kijametima, strpljivo čekaju da se otvore dveri pekarske, na bi li kupili takozvani „jeftini hleb“ – ili se možda zvao „narodni“, zaboravio sam – u pogledu kvaliteta i sastava (mekinje, strugotina i sl.) vrlo sličan onom kojim su liferanti-patrioti birvaktile snabdevali srpsku vojsku.

Objektivno posmatrano, ti su prizori izgledali ekstremno čemerno ( još uvek ih čuvam u kolektivnom pamćenju) ali sa tačke gledišta čekača jeftinog hleba, dakle subjektivno, to su bili dostojanstveni skupovi prkošenja „nepravednim i ničim izazvanim sankcijama“. Ono, fakat, dostojanstvo je netragom nestajalo u stampedu koje bi nastajao onoga trenutka kad bi se otvorile dveri pekara, jer, pazite, „jeftinog“ (ili „narodnog“) hleba nije bilo dovoljno za sva gladna usta, pa su se – po principu prirodne – umal ne napisah „narodne“ – selekcije (eh, taj Darvin) – korice hleba dokopavali isključivo najjači i najsposobniji.

Istini za volju i narodne glavešine su čekale u redovima, ali ne za jeftini hleb, nego u redu za džakove od naroda opljačkanih deviza, za besplatne audije i mercedese, kuće na Dedinju i ostale stvari koje vole mladi – ni toga nije bilo baš za sve, samo za najjače i najsposobnije – a bilo je i takvih glavešina, Vulin na primer, koji je, kad je Rogonja doleteo sa paprenim računom, pred vojnom komisijom u Bubanj Potoku strpljivo čekao u redu da ga upišu na spisak poginulih za otadžbinu, ali ga je komisija decidirano odbila.

A zašto, možda se pitate? Zato što se Vulin pred tom komisijom nikada nije ni pojavio, eto zašto. Pa zašto onda Vulin – možda se i to pitate – javno hvali i telali da je hteo herojski da pogine, ali da je – uprkos najboljim namerama – u tome bio sprečen iz zdravstvenih razloga? Eh, zašto! Zato što te i takve priče imaju odličnu prođu u populaciji koja je slepo poverovala – i još uvek veruje – da hleba nije imala (i nema) da jede zbog „nepravednih, ničim izazvanih sankcija“ i zavere Brisela i Vatikana, a ne zbog toga što su je do kole kože opljačkali i upropastili oni zbog čijih su basnoslovnih brljotina sankcije i uvedene. A zašto… Nema kraja raznim „zašto“, zato se tokom vikenda odmorite, budite srećni što ste preživeli još jednu nedelju i što su centri za socijalni rad subotom i nedeljom ne rade.