Sabajle jutros pohodih podfamozni komentatorluk, čisto da vidim šta ta divna stvorena rade, šta sanjaju, šta im se događa, kad tamo – kao božemeprosti na Zapadu – ništa novo osim novokomentatora, izvesnog „Vuje“ koji je izvoleo blagonapisati kratko i jasno: „Nemogu da se složim sa ovim tekstom“. I tačka. Čovek ima jasan stav. I to treba ceniti.

Ostali komentari na subotnju kolumnu o diktaturi mržnje, poglavito iz pera (tastatura) dežurnih neprejebivaca, behu posvećeni raskrinkavanju mog pokvarenjačkog nauma da se „braneći“ Vučića dokopam ambasade u Paramaribu (Surinam). U pogledu, međutim, mržnje prema Vučiću, turobni svet antivučićevskog komentatorluka (postoji i provučićevski) malo se ili nimalo ne razlikuje od elitnog sveta krugova dvojke u kojima je javno i glasno izražavanje mržnje, ibretenija, gnušanja i gađenja prema Vučiću uobičajilo smatrati legitimacijom civilizovanosti, „demokratičnosti“, pa čak i dobrog ukusa.

Nemojte sada trčati pred rudu, ne mislite da ću arlauknuti „volite se ljudi“, „make love, not war“, daleko sam od takvih primisli, stajem, štaviše – i to ne po prvi put – na branik ljudskog prava na mržnju, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što su nam se decenije prisilnog uterivanja u ljubav – najpre bratstvojedinstvenu, potom svesrpsku – žestoko obile o glavu. A sad, đuturumi, dobro otvorite uši: da je međuljudska ljubav na ovom svetu masovna pojava, zakoni i države uopšte ne bi bili potrebni, ali to (znate valjda iz iskustva) uopšte nije slučaj, pa su zakoni napisani, a države izmišljene da bi se mržnja (zloba, zavist, etc.) saterali u dubine emocionalnih intima, koje su poznate samo Bogu, a u koje zakoni i države ne treba ni da se mešaju.

Ja opoziciji serbskoj i krugovima dvojke ič ne zameram što mrze Vučića, to je njihovo pravo – i on, uostalom, mrzi njih – ali im i te kako zameram što ne rade ništa drugo osim što ga mrze i što osnovano sumnjam da bi najmanje 75% pripadnika krugova dvojke i opozicije serbske naprasno zavolelo Vučića, samo kada bi se JSP najeo gljiva ludara i pripustio ih u vlast ili u unosne poslove. Ima još jedna stvar u ovom tekstu, sa kojom ćete se, nadam se, složiti, a kojoj smo se davno obavestili iz udžbenika psihologije za treći razred gimnazije, pa posle zaboravili gradivo. Mržnja je osećanje koje nanosi mnogo više štete mrzitelju nego omraženom i koje – kada preraste u masovnu mrziteljsku monomaniju – paralizuje sve stvaralačke energije. U nadi da će se „Vuja“ složiti sa ovim tekstom, pozdravljam vas do sutra. Ukoliko osvane.