Neslužbeni glasnik

Da sam na njegovom mestu – i da imam toliki uticaj na Overlorda – ja bih otišao i korak dalje, ne bih se zaustavio na Službenom glasniku, podastro bih prvom potpredsedniku poveliku listu primedbi na kadrovska rešenja. I sve bi nam krenulo nabolje. Ali, onako neslužbeno, čisto sumnjam da je Tešić uticao na Vučića. Dok se ne dokaže suprotno, smatraćemo da se Vučić nije mešao i da je policija u SG došla po sopstvenom nahođenju, kako, uostalom, zakon i Bog zapovedaju.

Da ne okolišim: da imam iole uticaja na Vučića, savetovao bih mu da – opšteg dobra radi – pod hitno smeni Ljušića. Ništa lično. Tom čoveku tamo jednostavno nije mesto. To što je svojevremeno bio direktor Zavoda za udžbenike i što ima privatnu izdavačku kuću nipošto ne znači da d.r.v.d. ima makar i blagog pojma o izdavaštvu. Ono jeste, zna on puno toga o ideološki obojenom, tendencioznom, burazerskom izdavaštvu. Niko nema ništa protiv toga da Radoš u svojoj privatnoj izdavačkoj kući objavljuje knjige po svom (ograničenom) ukusu, ali na čelu jedne državne izdavačke kuće mora da stoji čovek koji će negovati politiku cvetanja stotinu srpskih cvetova. Zašto, počem, direktor Službenog glasnika ne bi bio neki od naših (i u svetu poznatih) pisaca, Dragan Velikić recimo. Ili – da ne zaboravimo i malo stariju generaciju – Duško Kovačević. Da ne bi bilo zabune, ja sam – ako se sećate – imao izvesne primedbe i na rad Ljušićevog prethodnika, Slobe Gavrilovića, koji mi je, inače, drug iz mladosti. Nema, braćo, izdavačke kuće kojoj se nema šta prigovoriti, ali ako se izdavačka kuća, pogotovo državna, pretvori u jednu veliku primedbu, onda to ne izađe na dobro. A direktorovanje Slobe Gavrilovića je – uz sve primedbe – bilo izuzetno dobro. Vremena su krizna, cenjeni publikume, privatni izdavači objavljuju samo ono što će im donositi pare, ali država i državni izdavač ne bi smeli tako da razmišljaju. Morali bi, da kažemo, da odreše kesu i za nekomercijalna, ali dušekorisna izdanja. Ljušić se kao pijan plota drži računice, mlatara po čaršiji artijetinama sa ciframa o ostvarenoj dobiti – u čiju tačnost uopšte ne sumnjam – ali prećutkuje da je dobit ostvario masovnim otpuštanjima, smanjenjem plata i zatvaranjem knjižara. Sve ovo ne znači da je Gavrilović – a v.d.d.r. to neprestano insinuira – poslovao sa gubicima. Jok, more. Profit jeste bio manji, ali je društvena korist bila neuporedivo veća.