Ja idem i korak dalje od Ješića i tvrdim da bojkot nije nikakva ideja, da nije čak ni odsustvo ideja, nego nedostatak elementarne zdrave pameti, političku bolje da i ne pominjem.

Lepo je to Goran objasnio: ako se na izborima bude učestvovalo, em će opozicija i u ovakvom rasporedu stvari osvojiti šezdesetak poslaničkih mandata, em će biti u poziciji da kontroliše izborne muljavine i da – ukoliko brljotina bude, a biće ih – organizuje proteste UNUTAR sistema, kakav god on bio, a nikakav je, boljeg međutim nema.

U suprotnom (najverovatnijem) slučaju, sve što će opozicija moći da uradi svešće se na farbanje Bujketovog kapidžika i „ilustrovanje tamne strane Srbije“ sviranjem u ćemane. Idem još jedan korak dalje od Gorana i tvrdim da je opozicija u obavezi da izađe na izbore ponajpre zbog odgovornosti prema simpatizerstvu, a potom i zato što je, dok je bila vlast, udarnički radila na cementiranju ovog i ovakvog sistema, koji je Vrhovni samo doveo do naopakog savršenstva.

Bojkot koji nije motivisan izgledom na opipljiv uspeh – a uspeh je samo izlaznost manja od 50% – nije bojkot nego rezignacija nad vrištećom činjenicom da ni najpošteniji zamislivi izbori ne bi rezultirali povratkom Đida i Guzijana na vlast, a kad je već tako – jebo ti takve izbore, konta se u kuloarima Trija Fantastikus, a ja ovako kontam – jebo ti takvu opoziciju.

Nije to sve. Neizbežna postizborna vanparlamentarnost bojkotnih partaja, kaže Ješić, značiće njihov neumitni nestanak sa političke scene. Cinik bi rekao – nikakva šteta, u stvari bingo – i cinik bi bio u pravu, bar što se tiče partajnih menadžmenata, ali nestanak makar i ovakvih, kilavih i isfoliranih, uporišnih tačaka ideje ustavnosti i zakonitosti, mogao bi Srbiju ireverzibilno usmeriti put Podsaharske Afrike na koji je dobrano zakoračila.

Ako se opsetimo izborih (i svih drugih) uslova, uključujući ratne, u kojima je opozicija radila devedesetih, sadašnji se izborni uslovi čine maltene idealnim, iako su daleko od dobrih. Ali pazite sad vamo.

Za dobre se uslove, kao uostalom i za sve što je dobro, mora IZBORITI, a ne čekati da ih pokloni onaj kome to na pamet ne pada i koji za to nema računa. Iluzorno bi bilo očekivati da se iluzionisti iz računa – koji Vrhovnom Iluzionisti nisu ni do kolena – odreknu luksuza stečenog lopovlucima i da se upuste u dugu i neizvesnu borbu. Možda bi Ješić i Zelenović mogli prestati da zanose muda iluzionista i da formiraju stvarnu Demokratsku stranku. Možda, možda…