U Srbiji, po ostalim „srpskim zemljama“, a i šire, ogroman publicitet je dobila prekjučerašnja sesija Sinoda SPC (u koji su privremeno kooptirani Vrhovno Biće i Mile Dodik), ali je skup najmudrijih i najmoćnijih srpskih glava ipak nekako ostao u zasenku Velikog Potopa koji tabloidi danima udarnički najavljuju, a ja bih rekao – i prizivaju.
Kad kažem „prizivaju“, ne preterujem mnogo. Srbe (svih boja) povremene katastrofe (ako nema ratnih, dobre su i prirodne) istovremeno i plaše i privlače, ali to nije tema naše današnje kolumne, prepustimo mi tu stvar psihoanalitičarima i kriznim štabovima, istovremeno moleći Boga da štabovi ne dođu u situaciju da deluju jer bi – ukoliko se brze vode Srbije otmu samokontroli – poplavni pičvajz bio istovetan onom iz 2014, bez obzira što državotvorni mediji uveravaju SNiS da su pouke iz 2014. izvučene i da su nadležne službe u pripravnosti. Ništa ovde nikad nije u pripravnosti.
A ako se pitate zašto je to tako, evo odgovora: to je zato što u Srbiji kiše padaju, a potoci i reke teku u realnosti, dočim sve ostalo tumara po bespućima povijesne ne(o)zbiljnosti i halucinatnosti.
U takvoj, dakle, pretpotopskoj atmosferi, naši arhijereji su se sastali sa našim arhistratizima, Vučićem i Dodikom ne bi li pretresli „važna državna pitanja“, a moja je malenkost – kao i u besmrtnom puku“ – u tome videla ugledanje na praksu Matuške Rosije, ali je – kao i u pukovom slučaju – videla i da je stvar postavljena naopačke.
U Matuški, naime, NJ. S. Kiril odlazi na noge Putinu – i to ne sa Sinodom, nego samo u društvu sekretara i šofera – jer Putin kao iskusni kagebejčik dobro zna da je svaki skup veći od pet osoba, skup visokog rizika. Tako je to funkcionisalo i u Vizantiji. Patrijarsi su odlazili kod vasilevsa – ne obratno – a događalo se bogme da iz carskih odaja izađu bez glave.
Sasvim predvidivo, tema sinodalnog razgovora bila je – Kosovo. Naše Vrhovno Biće je u Sinod došlo da g. g. arhijereje upozna sa stanjem stvari o kome ni ne zna ništa, a da, zauzvrat, od mitropolita i episkopa čuje (većinsko) mišljenje koje mu je dobro poznato, to jest da će šta god da uradi on biti kriv.
Zvezda visokog skupa ipak je, kako i dolikuje, bio NJ. S. Irinej, koji se očigledno dobro pripremao (ili su ga pripremali) za susret sa Vrhovnim Svetovnim Bićem, ali je, izgleda, pribegao pogrešnoj literaturi – umesto da otvori Knjigu u Jovu i Vrhovnom Biću pročita odeljak u kome piše „Bog dao, Bog uzeo, blagosloveno da je ime Gospodnje“ – posegao je za narodnim poslovicama Vuka Stef. Karadžića i Vrhovnom Biću i SNiS-u prepričao priču o Ciganinu koji ovako zbori ćerki.
Ćeri moja, udao bih te ja za cara, ali vidiš valjda ko nam se oko kuće mota. Naravoučenije izvucite sami, a posle sklapajte neku Nojevu baraku. Mogla bi vam zatrebati. Ima još jedna nepoznanica. Zbog zatvorenosti sednice nije se videlo da li se Dodik češao po guzičetini ili ne.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
