Kad kažem „prizivaju“, ne preterujem mnogo. Srbe (svih boja) povremene katastrofe (ako nema ratnih, dobre su i prirodne) istovremeno i plaše i privlače, ali to nije tema naše današnje kolumne, prepustimo mi tu stvar psihoanalitičarima i kriznim štabovima, istovremeno moleći Boga da štabovi ne dođu u situaciju da deluju jer bi – ukoliko se brze vode Srbije otmu samokontroli – poplavni pičvajz bio istovetan onom iz 2014, bez obzira što državotvorni mediji uveravaju SNiS da su pouke iz 2014. izvučene i da su nadležne službe u pripravnosti. Ništa ovde nikad nije u pripravnosti.

A ako se pitate zašto je to tako, evo odgovora: to je zato što u Srbiji kiše padaju, a potoci i reke teku u realnosti, dočim sve ostalo tumara po bespućima povijesne ne(o)zbiljnosti i halucinatnosti.

U takvoj, dakle, pretpotopskoj atmosferi, naši arhijereji su se sastali sa našim arhistratizima, Vučićem i Dodikom ne bi li pretresli „važna državna pitanja“, a moja je malenkost – kao i u besmrtnom puku“ – u tome videla ugledanje na praksu Matuške Rosije, ali je – kao i u pukovom slučaju – videla i da je stvar postavljena naopačke.

U Matuški, naime, NJ. S. Kiril odlazi na noge Putinu – i to ne sa Sinodom, nego samo u društvu sekretara i šofera – jer Putin kao iskusni kagebejčik dobro zna da je svaki skup veći od pet osoba, skup visokog rizika. Tako je to funkcionisalo i u Vizantiji. Patrijarsi su odlazili kod vasilevsa – ne obratno – a događalo se bogme da iz carskih odaja izađu bez glave.

Sasvim predvidivo, tema sinodalnog razgovora bila je – Kosovo. Naše Vrhovno Biće je u Sinod došlo da g. g. arhijereje upozna sa stanjem stvari o kome ni ne zna ništa, a da, zauzvrat, od mitropolita i episkopa čuje (većinsko) mišljenje koje mu je dobro poznato, to jest da će šta god da uradi on biti kriv.

Zvezda visokog skupa ipak je, kako i dolikuje, bio NJ. S. Irinej, koji se očigledno dobro pripremao (ili su ga pripremali) za susret sa Vrhovnim Svetovnim Bićem, ali je, izgleda, pribegao pogrešnoj literaturi – umesto da otvori Knjigu u Jovu i Vrhovnom Biću pročita odeljak u kome piše „Bog dao, Bog uzeo, blagosloveno da je ime Gospodnje“ – posegao je za narodnim poslovicama Vuka Stef. Karadžića i Vrhovnom Biću i SNiS-u prepričao priču o Ciganinu koji ovako zbori ćerki.

Ćeri moja, udao bih te ja za cara, ali vidiš valjda ko nam se oko kuće mota. Naravoučenije izvucite sami, a posle sklapajte neku Nojevu baraku. Mogla bi vam zatrebati. Ima još jedna nepoznanica. Zbog zatvorenosti sednice nije se videlo da li se Dodik češao po guzičetini ili ne.