Novak razdora

Prvosrbi Novaku zameraju nepristojnu bliskost sa „žutima“ i pajtašenje sa istaknutim kadrovima DS-a, što je krajnje površno gledanje na stvar. Đoković bi, naime, bio isto tako blizak sa Koštunicom, Nikitovićem, Aligrudićem, Vučićem i Nikolićem, i uopšte svim tim nenarodnim garniturama, samo da su počem na vlasti. I to mu nije zameriti. Dečko nije ni politički filozof ni revolucionar nego teniser. Nema nikakvog razloga da se svađa sa srpskim vlastima. Ma ko one bile. Drugosrbi, pak, zameraju Novaku naglašenu srpskost njegovih teniskih nastupa: sve te barjake, ćirilicu, osenjivanje znakom časnog krsta i pročaja. Prvosrbi i politikanti u toj paradi kiča vide mogućnost afirmacije naše zemlje, ja recimo vidim pokušaj ukrštanja Guče i Vimbldona, a cenjeni vimbldonski publikum – pretpostavljam – u svemu tome vidi šarmantnu ekscentričnost svog ljubimca. Ćirilične poruke tamo niko ne razume. Ali ovde, kod kuće, ovde ih svi razumeju. A sve se to, dame i gospodo, i radi za kućnu upotrebu.

Teoretičari obeju Srbija ipak su saglasni u jednoj stvari: da Novak može popraviti imidž Srbije. Od tog posla, međutim, nema ništa. Na zapadu – čijim teniskim terenima Nole žari i pali – Srbija malo koga uopšte interesuje, pogotovo ne ljubitelje tenisa, a one koje po prirodi posla Srbija interesuje o njoj imaju prilično realistično mišljenje. Koje se poklapa sa mišljenjem ogromne većine trezvenomislećih Srba. Još je, izgleda, ovde na snazi socrealistička zabluda da se realnost može promeniti uz pomoć bedževa, kartona, farbe i platna. Tačno je da mladi Đoković ima planetarnu popularnost. I to zasluženu. Ali još je tačnije da se njegova individualna omiljenost na Zapadu ne može ni pomoću trikova pretočiti u kolektivnu. Možda bi to bilo moguće kada bi i u ostatku sveta granica između ličnog i opšteg i javnog i privatnog bila izbrisana kao što je ovde slučaj. Tamo to još uvek nije tako. Niko tamo Novaku ne zamera što je Srbin, ali je to za stvar zbog koje je poznat – tenis – irelevantan podatak. Može biti da i Novak misli da će njegovi bekhendi preokrenuti istorijski usud Srbije. Ne treba mu ni to zameriti. Mlad je on čovek, bez naročitog političkog iskustva. Ali kada to isto misle (ili se prave da misle) iskusni i matori đilkoši, e to onda, cenjeni publikume, znači da nam se loše piše.