Sve češće pomišljam da Večernje novosti, a i još neka glasila, imaju – kako se ono kaže – template nacionalno odgovornog intervjua u kome se, prema potrebi, menja samo ime intervjuenta i intervjuisanog. D.r.v.d. je ipak uspeo da ovde-onde proturi poneku originalnu ideju za izlazak iz stagnacije. Po njemu, dovoljno je da se Srbija vrati obrenovićevskoj politici (kojoj, bilo ih je nekoliko), pa će stvari krenuti nabolje i posle toga će se vrlo brzo roditi novi Garašanin koji će, opet, Srbiji pokazati put u svetlu budućnost.

Kad smo već kod te teme, usuđujem se da primetim da nas ni prvobitni Garašanin nije naročito usrećio, što je bilo jasno već njegovom sinu, Milutinu Garašaninu, autoru nekoliko mudrih rečenica koje ću upravo citirati. “Kao i sve ostalo”, pisao je vaktile Garašanin Junior, “tako smo i patriotizam podemokratisali. Umesto da se mučimo da se do njega uznesemo, mi smo pronašli da je mnogo i praktičnije i lakše svući ga ozgo među nas. Od rada mi smo ga spustili do reči; od dela, srozali smo ga do želja. Dovoljno je samo zaželeti dobra otadžbini, pa da se bude patriota u punom smislu reči. Više se ni od koga ne traži. Dade li neko još nešto preko toga… to čak može i da naškodi. Instinktivno se počnemo pribojavati da se patriotizam ne odbaci odveć visoko i tako ne istrgne iz domašaja sviju i svakoga. Strah nas je da se ne „razdemokratiše“.”

Tako je u poslednjoj četvrti XIX veka pisao Milutin Garašanin, dalekovido, kako vidimo, jer zvuči kao da je pisao juče. Očigledno je, međutim, da se na početku XXI veka patriotizam odbacio odveć visoko, da se otrgnuo svakoj kontroli, dibidus razdemokratisao i da je u današnjoj Srbiji, da bi se uspelo u životu i radu, dovoljno ponavljati otrcanu mantru o obrenovićevskim politikama i nužnosti rođenja novog Garašanina. Sticajem okolnosti, prazna patriotska priča se u naše vreme toliko ofucala da je – izvan azila Večernjih novosti – izgubila svaki smisao. Po mom skromnom mišljenju, nama – to jest Srbiji – ne treba nikakav Garašanin, mada je i on dobrodošao ako se rodi, nego jako puno sposobnih ljudi koji ćutke rade i smisao pronalaze u radu, a ne u patriotskom proseravanju. Za kraj, nije naodmet spomenuti, da se Ljušić žali da mu je neko “preturao” po radnom stolu, što je vrlo interesantno jer se ista stvar – i to u više navrata – događala i Ćosiću.