Od Jeremića do Brankovića

Evo, uzmimo, najavljeni miting opozicije. Nema u njemu ničeg spornog. Ustavom je svakom zagarantovano pravo da najavi skup i da se – pod uslovom da privuče dovoljan broj nezadovoljnika i besposličara – popne na binu i govori šta mu je volja. Iako nas novija istorija uči da se mitingovanjem nikada ne postiže ništa osim manje ili veće štete i pokojeg ljudskog života, srpska opozicija – ma šta to značilo – ne odustaje od mahanja barjacima i alakanjima ukoliko Rezolucija razdora propadne na Skupštinu UN.

Kažem: neka se okupljaju koliko hoće, druga me stvar interesuje: šta se hoće postići mitingom? Ako hoće da izboksuju ostavku vlade, spoljnog ministra ili Jego Sijatelstva, zar im nisu na raspolaganju institucionalni putevi? Uprkos mnogim frapantnim sličnostima, ipak ovo nisu Miloševićeva vremena. Već izvesno vreme političke vrhuške redovno priznaju izborne poraze, savijaju repove i mirno odlaze u opoziciju. A ni opozicija nije ni nalik na onu sirotinju iz poslednje decenije XX veka. Daleko od toga. Užirilo se to. Mediji im titraju. Pevaljke ih obožavaju. Ali ipak je ovo Srbija. Slikaj koga god hoćeš opozicionog „lidera“ tokom dvadeset četiri časa dnevno – opet će reći da je zakinut i da nije u stanju da raji prenese svoje spasonosne vizije. Da ne dužim… Uprkos tome što svesrdno podržavam pravo na proteste, sve nešto mislim da bi Ilić i ko već bude mitingovao uradili bolju stvar kada bi skup održali ispred zgrade UN. Tamo će, najverovatnije, Rezolucija biti odbijena. Ima ova vlada mnogo putera na glavi, ali s odbijanjem neće imati ništa.

Druga stvar. Nije li „patriotska“ opozicija do neba vrištala da Rezoluciju ne treba ublažavati, a pogotovo ne povlačiti, jer da bi to, je li, bilo ravno „kapitulaciji“. Koliko pogled dopire ne vidim nijedan razlog za bilo kakav protest osim balkanskog šibicarenja i pokušaja lova u ionako isuviše mutnim vodama. Hteli ste Rezoluciju, isuviše meka vam bila, a sad ako bude odbijena, da li je to razlog da se prečicom dokopate vlasti, gospodo opozicionari. Ne bih ni protiv toga ništa imao. Svi su se već izmenjali i uvek je sve bilo isto. Nego, ako već hoće da preuzmu vruć krompir iz Tadićevih ruku, onda ne bi bilo zgoreg da potpišu neki dokumenat kojim će se obavezati da u toku četvorogodišnjeg mandata povrate Kosovo. To je suština problema. Kosovo je izvan domašaja srpskih vlasti, a osim ratne ne postoji nijedna druga opcija da se vrati pod vlast Beograda. Sve ostalo su dimne zavese i simuliranje borbe za Kosovo. U svetu u kome se politika ne vodi pomoću izanđalih šablona i panađurskog iluzionizma, ona služi ostvarenju određenih, jasno definisanih ciljeva, a ne povlađivanju psihološkim stanjima, strepnjama i nadama. Tek što je Jego Sijatelstvo zaselo u dvor, napisao sam negde da će, ne okane li se folklora i guslanja, završiti kao novi Vuk Branković. Mislim da će mu promena imena biti saopštena na najavljenom mitingu opozicije.