Ode nam pre neki dan i Nešo Staparski! Izvan Užica se nije mnogo znalo za ime Nenad Ristanović Staparski. A ni Nenad se nije naročito trudio da se pročuje. Ali svi mi kojima je zapalo da živimo u Užicu – srećom ili nesrećom (to je već filozofsko pitanje) – odlično smo poznavali Nešu. Bila su to – koliko se to ovde može – dobra vremena kada sam ga upoznao. Kraj šezdesetih, VIS Vihori, šarene košulje, farmerke, prva kockarnica u hotelu „Palisad“, prva sportska kola na užičkim ulicama – nagoveštaji boljeg života koji nikada nije stigao.
Ali, izgledao je nekako tu, nadohvat ruke. Na svim mestima gde se činilo da je taj bolji i slobodniji život blizu, blizu je bio i Nenad Ristanović. Bilo kao organizator kulturnih manifestacija koga nije mrzelo da istovremeno ispisuje i lepi plakate za kulturne događaje, bilo kao učesnik, bilo kao entuzijasta u čijoj su se derutnoj kući na Kamenom koritu okupljali mladi umetnici. Svašta se tamo moglo čuti i naučiti, a mogla se pozajmiti i dobra knjiga, pića – uprkos skromnim sredstvima – nije nedostajalo. Noći su, čak i zimi, trajale veoma kratko.
Nenad Ristanović Staparski je posedovao retku energiju i istrajnost. Poslednji put sam ga video pre nekih pet-šest godina, a bio je isti kao i kad sam ga upoznao. U ruci torba krcata knjigama, projektima i rukopisima. Isti onaj žar, isti onaj zanos kao i mnogo godina ranije. A već je i tada bio ozbiljno bolestan.
Iza Neše je ostalo ne znam ni sam koliko knjiga poezije i proze. Da ne ulazim sad u predugačku egzegezu. Da je nešto bio okretniji i – u zavisnosti od vremena – politički promućurniji , gde bi mu bio kraj. On se, međutim, držao Užica i jednog sistema vrednosti kome je odavno bilo isteklo vreme. Iako to uopšte ne znači da taj sistem nije bio dobar. Može biti da Nenad Ristanović nije bio naročito prihvaćen u našoj književnosti, inače veoma sklonoj uzdizanju polupismenjakovića i baraba, ali kad bolje razmislim – sačuvao je ono najvrednije: samosvojnost i slobodu.
Prilično ga je to skupo koštalo. Ali sudeći po energiji i radosti koju je sačuvao do kraja, rekao bih da nije pogrešio. Sada, kada se novokomponovani sistem vrednosti survava u glib od koga je i sklepan, uveren sam da je bio u pravu. Radio je ono što je voleo, imao je svoju porodicu, svoje prijatelje i svoju remington pisaću mašinu. Imao je i dovoljno čitalaca među prijateljima, nažalost sada većinom pokojnih. I šta bi jednom životu trebalo više. Počivaj u miru, stari druže.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
