Ograđivanje od pohvale

Elem, Vladimir Kostić, predsednik SANU, onomad je imao vaistinu veliki peh da ga D.J. Vučićević ne popljuje, nego da ga obaspe pohvalama, sasvim sigurno iz niskih pobuda, ne znam kojih, držim se podalje od Informerovih kancerogenih sadržaja.

Rodonačelnik filozofije nefoliranja i neproseravanja, Uncle Keith, jednom je rekao da se sranja povremeno događaju, da je to zakonopravilo i da se tu se ništa ne može učiniti osim da (vodeći računa da u njega ne ugazimo), sranje zaobiđemo ili ga previdimo. Tako se to i radi u uljuđenijim delovima sveta, u Srbiji, međutim, postoji čitavo jedno mnoštvo čovekolikih muva govnara (svih boja) za koje je sranje (bilo koje boje) pravi dar sa neba, oko koga se momentalno sjate, stanu umakati prste u zasranu masu i razmazivati uokolo proseravanja o zasaranom.

DJV ima čudesnu moć da od čoveka – svejedno da li ga nagrdio ili ga pohvalio – svim beogradskim čaršijama napravi metu za odstrel, sledstveno je svako euromahalsko siroče u Srbiji počelo oštriti Crven Ban na Vladimiru Kostiću, jer ko biva…Nisu to čista posla. Ako ga DJV pohvali, znači da je isti kao DJV, a budući da svi znamo za koga radi DJV, to znači da je Kostič Vučićev čovek koji se drznuo da u aščinici opštenarodnog pesnika sa najskupljeg mesta na cenovniku skine Kosovo i postavi – zamislite podlosti – budućnost.

Okanimo se mi, međutim, proseravanja sitnih muva govnara, pa se osvrnimo na tekst Slobodana Divjaka, objavljen i Danasu od četvrtka u kome Divjak Kostiću zamera „što se nije ogradio od DJV-ove pohvale“, potom iz zamerke izvlači zaključak da je Kostić Vučićev saradnik na poslu izdaje Kosova i da – što je crnje i gore – (bezbeli po Vučićevom nalogu) sprečava politizaciju SANU čime od te ugledne ustanove tendenciozno pravi režimsku podguznu muvu.

Za razliku od sitnih muva, Divjak ume da piše razložno i pametno, pa otuda sumnjam da je njegovo „raskrinkavanje“ Kostića motivisano principima liberalne demokratije, nego drugim, nepoznatim mi pobudama, koje neka i ostanu nepoznate. Jer da je drugačije, Divjak ne bi Kostiću pripisivao odgovornost za činjenja i nečinjenja koja su u isključivoj nadležnosti 1.suda, 2. vlade Srbije, 3.Beogradskog univerziteta, možda MUP-a i Poreska uprave, po 3 i 4, nipošto ne SANU ili ULUS-a.

Divjak piše liberalno, možda bi tako hteo i da misli, možda to i pokušava, ali – obrni okreni – iz njegovog teksta progovara promukli glas veća staraca, koje polaže sveto pravo da se petlja u sve i da rešava sva plemenska posla. Bilo je, fakat, vremena kada su akademici vodili politiku i kada je akademija bila paravojna organizacija, ali zato su se kultura i nauka dopale šaka političkih ignoranata, pa je mast otišla u propast, u koju ćemo, sa ovakvim glavama, uskoro svi džumle otići.