Obznanjeno je da je Ivan Tasovac prihvatio mesto ministra kulture, i ta vest je u delu kulturne javnosti prihvaćena sa odobravanjem, ali je dovela i do nove srpske podele. Šta su, dakle, Tasovcu zamerili neki moji poznanici sa kojima sam ovih dana popričao na tu temu? Jeste Tasovac, kažu moji zakerljivi poznanici, vrlo uspešan direktor Beogradske filharmonije, ali srpska kultura je ipak mnogo veća stvar od Beogradske filharmonije.
Jedna je stvar, kažu, dovesti u red pedesetak muzičara, sasvim je druga stvar, takođe kažu, dovesti u red desetine i stotine kulturnih institucija i hiljade i hiljade „kulturnih poslenika“. Tu su moji poznanici donekle u pravu. Srpske kulturne institucije i poslenike teško da bi prekonoć doveo u red i Herbert Fon Karajan. Ali kao što onomad napisah – tendencija je dobra. A pogotovo je dobra ideja da na mestu popečitelja kulture bude čovek koji je muzičar po obrazovanju.
Zato što je osnovni problem naše kulture – raštimovanost. Kada bi srpska kultura – ne daj bože – bila kafanski (da ne pominjemo filharmonijski) orkestar, to se ne bi moglo slušati ni na Ibarskoj magistrali. Jedan tu udara u klin, drugi u ploču, treći u diple, četvrti u gajde. Opšta kakofonija, cenjeni publikume. Kao čovek istančanog sluha, Tasovac bi mogao (i morao) ukačiti šta tu ne štima. Verovatno će i ukačiti, ali je sasvim drugo pitanje da li će za to sluha imati Tasovčevi novi poslodavci.
Da sam na Tasovčevom mestu, ja bih posao obnove srpske kulture započeo upravo na poslodavcima. Jer, znate šta, malo je nerealno očekivati da kultura procveta u jednoj državi u kojoj je politička elita poprilično nekulturna, u najboljem slučaju supkulturna. Kada kažem supkulturna, mislim na činjenicu da je za većinu naših političkih dilbera kulturni događaj godine Sabor trubača u Guči. Ja, inače, volim panađure (naročito one bez glasne muzike), ali zabavu i krkanluk ne treba mešati sa kulturom. Jer u protivnom – posle nekog vremena, a mi smo dugo u tom vremenu, više ništa ne bude zabavno.
I opet – da sam na Tasovčevom mestu, pokušao bih da poslodavcima objasnim da kultura nije samo godišnji zbir objavljenih knjiga, snimljenih filmova i otvorenih izložbi. Kultura, to je nešto drugo. U državi koja namerava da uspe u životu kulturni moraju da budu svi (ili bar 90%), a ne samo umetnici i kulturni radnici. Jer, džaba ti svetski poznati Ljuba Popović, Marina Abramovič i Vlada Veličković kada na samo dvadesetak kilometara ka jugu od Beograda počinje Bliski istok. Nanese te put u neku kafančinu, a u kafančini usred bela dana opšta kakofonija, tuče, psovanja, urlikanja i bogorađenja. I toj klijenteli treba dati šasnu. Ugledaće se oni na Tasovčeve poslodavce. Samo da se i ti svati upristoje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
