Neprejebivost, predvidivost i prebacivanje krivice na nekog ili na nešto – to su zle srpske kobi koje po pravilu idu u grupi. Nakon izlaska kolumne „Dan proroka Jone“ dobih nekoliko SMS-ova koji su potvrdili taj aksiom. Ko mi je to pisao? Eh, ko? Poznanici! Bilo je i nepoznanika. A šta su mi pisali? Eh, šta? Optuživali su me – doduše biranim rečima – da sam izdao „ideale“, da sam postao oportunista, da sam – viđi sad vraga – stao na stranu zajedničkih petooktobarskih neprijatelja, pa čak i da „skrnavim uspomenu na – je li – najveći dan novije srpske istorije“.
Šta tu ima za skrnavljenje? Bio je to dan kao i svaki drugi, iako su se u njemu, fakat, dogodile neke bitne i nesvakidašnje stvari. Ali sve da su te stvari krenule boljim tokom – kao što su trebale, a nisu – bio bih odlučno protiv vidovdanizacije i sakralizacije tog datuma, ako ni zbog čega drugog (a ima mnogo tog „drugog“) a ono zbog prvoboračkog sindroma koji je već sedmog i osmog onovremenog oktobra bio počeo da uzima maha. Dokazati ne mogu, ali tvrd vam stojim, da bismo – u slučaju da su stvari krenule povoljnijim tokom – danas imali najmanje stotinak hiljada petooktobarskih penzionera.
Da bih potkrepio ono što ću docnije reći, podsećam vas na brojne pokušaje reprize takozvanog „devetog marta“. O čemu se tu radilo? Devetog marta '91 behu održane demonstracije koje su žestoko prodrmale Miloševićev režim, ali koje su – po ovdašnjem običaju – završile u konfuziji, prvoboračkom samoreklamerstvu i uličnim kalakurnicama. Vera, međutim, u magiju datuma navela je opoziciju da i devetog marta sledeće godine okuša sreću. I – šta je bilo? Ništa! Da ne dužim, opozicija je nekoliko godina zaredom ponavljala isti, sve besmisleniji pokušaj, sve dok deveti mart nije umro od starosti i iznemoglosti.
Ali posle svih ovih godina nisam više ni na koga kivan zbog propasti „ideala“ Petog oktobra. Čak ni na moje usual suspects. A zašto? Da li sam, kako kažu SMS-džije, postao oportunista? Ne! Samo su mi neke stvari došle iz dupeta u glavu. Dokonao sam, ne bez izvesne gorčine, da mi – uzeti ovako džumle – i nismo ni za šta bolje od ove postpetooktobarske konfuzije. I da ni za šta bolje nećemo ni biti sve dok široke narodne mase budu verovale da će osvanuti jedan veliki dan, u kome će doći jedan veliki čovek i jednim potezom srediti stvar, što će u prevodu reći – koji će svima dati stan, džak para i pozapošljavati snaje i šurnjave. Tako vam je to, dragi đuturumi. Tako se u svim raspoloživim Srbijama zamišlja politika. A tako su politiku – čast izuzecima, većinom upokojenim – zamišljala i mala braća iz DOS-a i njihovi simpatizeri i glasači. Ovo je bila priča za predvidljivce. A neprejebivci će belćim da graknu: Ma pusti ti tu filozofiju, dao mu Vučić pare da skrnavi Peti oktobar. A ako vam nije jasno zašto umesto Đinđića u Nemanjinoj sedi Vučić, čitajte komentare, pa će vam biti jasno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
