Nisam, grešna mi duša, danima svraćao na sajt NSPM, pa mi promače govorancija sv. Georgija Vukadinovića, pustinjaka somborskog, izgovorena na nedavnom mitingu, koju je – što reko Žika Obretković – u celini i celosti preneo NSPM. Sa sve fotografijom govornika. I – kakav mi je komentar? Izgleda da je bilo hladno, to je sve što mogu reći. Đorđe uslikan u nekoj zimskoj jakni, vidno promrzao, stoji pred mikrofonom i obema rukama drži neku artiju. Sad Đorđe može da odahne, nije on današnja tema. Današnja teme je, cenjeni publikume, ni manje ni više nego – mitingaška artija.
Verovali ili ne, uprkos žestokoj odvratnosti prema svim skupovima brojnijim od tri osobe, i moja malenkost ima poveliko mitingaško iskustvo. Moralo se (smatrao sam). Behu to mračne devedesete. Ali – ovo ističem – moje mitingaške aktivnosti bile su u suštini antimitingaške. Evo kako sam kontao: arlaukaćemo neko vreme po trgovima, ići ćemo na demonstracije, nagutaćemo se malo suzavca, pući će neki pendrek preko grbača, ali će na kraju – mislio sam u naivnosti – iz svega toga proizići Srbija u kojoj više nikada neće biti mitinga. Ne, ne, ne, nisam priželjkivao prosvećeni apsolutizam, nisam sanjao o ukidanja “prava zbora i dogovora” – toliko naivan nisam bio – ali sam dumao da je izvodljivo da u , nazovimo je, Novoj Srbiji, napravimo jedan Hajd park i jedan Tajms skver, na kojima bi mitingašenju sklone individue, u punoj slobodi i pod punom zaštitom pravne države, povazdan proricali skori kraj sveta i u javnost iznosili svoja ludačka smatranja. I pročaja.
Ali u drujstvu (lektore, nije tipfeler, nego zapadnosrbijanska reč za “društvo”) sa kojim sam mitingovao, govornička artija beše nezamisliva stvar. Nije da je bila zabranjena, ali ja je nikada ni u čijim rukama nisam video. Izađe, tako, recimo, Vuk na binu, pa po sat vremena govori “iz glave”, a raja pada u fras. Pokojni Đinđić nije bio govornik Vukovog formata, ali je vrlo brzo ispekao zanat. Da ne dužim, svi koji su vo vremja ono izlazili na mitingašku binu govorili su bez unapred pripremljene artije. To, međutim, kod “patriota” tako ne ide, iako se stalno pozivaju na spontanost okupljanja, spontanost uopšte. E, fuck it. Spontano se okupe, a krajnje nespontano, takoreći tendenciozno govore. Pa gde to ima? Ima, brate, u Srbiji. I biće ga dok je sveta i veka. A zašto? Zbog bolesnih ambicija! Zbog “odgovornosti pred narodom i istorijom”. Da ne dužim, možda vas interesuje šta sam ja govorio na mitinzima po varošima naše zemlje ponosne? Pojma nemam, da budem iskren. Ne sećam se. Nešto sam improvizovao, govorio “iz glave”, ali sad ću da vam odam veliku tajnu: Nisam bio iskren. Kad god bih se popeo na binu, imao sam snažnu želju da dreknem: Marš, fukaro, u 3LPM. Tako je, u stvari, trebalo da govori Zaratustra.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
