Pokazalo se da je histerična reakcija lokalnih revnitelja i pravednika bila odlična reklama za film, jer sam jedva našao ulaznicu, a sala je bila popunjena do poslednjeg mesta, što je prizor koji odavno nisam video, a bar jednu trećinu cenjenog publikuma činili su momci sa kapuljačama koji su – treba spomenuti – film odgledali bez zvižduka i glasnih komentara.

Srđan Dragojević očigledno dobro zna da je Srbija zemlja u kojoj se mnoge bitne stvari mogu ispričati isključivo u formi komedije ili satire. To što tema – belaji u vezi sa Paradom ponosa – uopšte nije komična, naprotiv, još više opravdava takav umetnički postupak. Svaki drugačiji pristup bi zaglavio u jeftinoj sociologiji i „društvenom angažmanu“ (avaj, toliko dragim našim sineastima) a jedna od zaraćenih strana bi neizbežno bila „oštećena“, pa bi iz svega nastali novi belaji.

Elem, cenjeni publikume, „Parada“ je uprkos „težini“ teme i tragičnom kraju jednog od glavnih junaka, vedar, pa čak i optimističan film. Zaplet je, što no se kaže, malo apsurdan ili je možda bolja reč idealističan, jer je vaistinu teško zamisliti multinacionalnu alijansu kriminalaca-ratnika koja, makar i za pare, staju u odbranu homoseksualaca. Da je film snimljen na nekom drugom mestu, to bi verovatno više upadalo u oči, ali u Srbiji, metropoli apsurda, posuda dobro drži vodu. Istina, sa manje dobrim glumcima curilo bi to ovde-onde, i ovako mestimično procuri, ama Kojo i filmska mu hanuma Biserka (Hristina Popović, dosad nikad čuo, izvanredna komičarka) dobronamernom gledaocu jednostavno ne dozvoljavaju da previše zakera.

I šta? Hoćemo li reći da je film lagana zajebancija? Daleko od toga. Reč je o ozbiljnom filmu koji na ozbiljan način – silom političkih prilika odgurnut u drugi plan – tretira jednu veoma ozbiljnu temu. Glavna vrednost ovog filma jeste to što „zaraćene“ strane posmatra kao ljudska bića na suprotnim stranama barikade, a ne samo kao ljute zatočnike velikih govnarskih ideja koje su nas i uvalile u ovo živo blato.

Nepravedno je na ovom ograničenom prostoru ne pohvaliti i ostale glumce, a naročito epizodu mog druga Raleta Milenkovića koji se specijalizovao za likove tranzicionih oficira i pandura. Mada je u „Paradi“ Rale napravio mali iskorak: ovde je Rale u, na špici odsutnoj, ulozi države Srbije i njene nesposobne, alave, kilave i cinične političke . To je, dame i gospodo, ta barikada o kojoj govorim.