Patriotsko-pretorijanske igre

Pred kraj, dakle, XXI veka stigli smo tamo odakle smo krenuli tridesetih godina XX – do prepičkavanja SKOJ-a i ljotićevaca, s tim što je ovoga puta Đilas – u alotropskoj modifikaciji Dragana – na suprotnoj strani – dobitničkoj treba li uopšte reći. Dobro su, držim, skojevci prošli, privremeno, naravno, biće garant degeneka ako nešto lanu kad se Đido jednog dana dokopa vlasti, a sva je prilika da hoće; nije on čovek koji gluvari po ulici i dangubi „na prazno“, ima on tu neku računicu, nešto se iza brda valja, a šta – to mi ne reče čoek koji mi to reče.

Ali to nije tema naše kolumne. Naša tema je razmatranje pitanja od milion sendviča – zašto se treba čuvati – mada se izgleda od njih ne može sačuvati – „patriotskih“ politikanata (svih boja) koji arlauču „Kosovo je Srbija“, uključujući i Đida (i Vuka i Boška) jer, znate šta, Đidovi pretorijanci ne bi zarlaukali ništa što Đido ne bi hteo da čuje, ne biva to kod ljudi posebnog kova.

Evo me opet u ulozi vansudskog tumača sa mrtvačkog na kolokvijalni srpski. Poklič „Kosovo je Srbija“ i njegov pobratim – „nikada nećemo priznati Kosovo“ – u prevodu znače sledeće – ako nas slučajno savatate u lopovluku ili nekom drugom nepočinstvu, mi ćemo vam promptno zapušiti usta legendarnom (i uvek delotvornom) replikom: pa zar sad, sad kad nam otimaju naše Kosovo, zar sad pričate o obijanju trafika, sram vas bilo, izdajnici i plaćenici. I pročaja.

Nakon što su donekle savladali kolektivne strahove, građanski protesti su pokazali da Srbija za sada naprosto „nema visinu“ da iz sveopšteg meteža i nagomilanog nezadovoljstva iznedri političku snagu spremnu (i sposobnu) za kopernikanski obrt i bolne rezove, sledstvenu čemu sa povelikom sigurnošću u bliskoj budućnosti možemo očekivati još jednu rundu patriotsko-pretorijanskih igara, samo sa obrnutim ulogama.

U toj novoj podeli – a u prastaroj režiji – trijumvirat Đido, Vuko i Boško do u beskonačnost će otezati pregovore sa Kosovarima, a Vučić & Co će Đida, Vuka i Boškića teretiti za „izdaju“ i „prodaju“ Kosova. Sve smo to već videli, ali pouku, izgleda, nismo izvukli i zato ćemo, što reko Santajana, ponovo proživeti ono što smo višekratno jedva preživeli, samo ovoga puta sa (ne mnogo) „ljudskijim likom“. Ali će potpisnik ugovora sa samim sobom – narod – naviknut na brže jače i bolje, od budućeg JexS-a, ma ko on bio, zahtevati da ode i korak dalje, pa će (za sada) N. N. JexS da bi nastavio da guzi nas, morati da javno naguzi kozu.