Kako sam se samo iznenadio kada sam mnogo godina kasnije pročitao da je Montaigne od misli do misli tako mislio i ne samo da je tako mislio nego je tako od reči do reči napisao u Ogledima, reče Stojković, vidno polaskan što je mislio u dlaku isto kao Montaigne i dodade da su užička streljanja bila upravo takva vrsta nesreće, proste, jasne da jasnija nije mogla biti, mada su prošle decenije pre nego što je, kako reče, shvatio poruku njihove prostote i jasnoće, a poruka je doista bila prosta, takoreći rudimentarna, pre je to, u stvari, bila duhovna pouka da, naime, ima ljudi – i to mnogo mnogo više nego što bi se moglo pomisliti – kojima se strah Božiji i strah od smrti, koji su početak mudrosti, mogu uterati samo streljanjem, reče Stojković i dodade da je metak jedno od najefikasnijih sredstava za čišćenje srca i da bi i meni jedno streljanje dobro došlo, leglo bi mi ko budali šamar, reče na kraju Stojković koji kada su to okolnosti zahtevale nije zazirao od izražavanja žargonom ološa i polusveta.

Svemu, međutim, dođe kraj, pa tako i streljanjima, reče potom moj stari drug čijim sarkazmima nije bilo kraja, a onda napomenu da ni streljanjima – da kuvari Sturmastaffela u poslednji takoreći čas nisu počeli da prde – ne bi bilo kraja i da bi stvar završila tako što bi u Užicu svi istovremeno i streljali i bili streljani, sve je išlo u tom pravcu.

Masovnost, međutim, svirepost i učestalost streljanja, reče Stojković potom, imali su mnogo više veze sa fiziologijom, histologijom, biohemijom i patologijom nego sa nakaradnom ideologijom na koju pada (delimična) odgovornost za mnogo toga, ali ne za sve.

Saznavao sam to naknadno, postepeno, nakon što sam (delimično, otprilike 37%) okajao grehove gordosti, slavoljublja i razvrata, počev od 23. maja 1965. zaključno sa 7. septembrom 1971, kada sam, nemajući petlju da spalim sebe, spalio sva moja francuska platna i zauvek se vratio u Srbiju, na mesto zločina, gde mi je i mesto. Tokom tih šest pokajničkih godina čudesne svetove mi je otkrivao filozof i lekar, dr Georges Canguillhem, izgovara se Kanglem, u daljem tekstu samo Kangilem, nećeš ti umeti da izgovoriš glas, a tek nećeš umeti da pravilno napišeš njegovo prezime, nisu li te i konobari iz Gabona ispravljali kad si po pariskim periferijskim bircuzima naručivao pivo, reče Stojković kroz kikot.