Peti element (6)

Samog sebe dovodim u pitanje u tim trenucima, nastavi Stojković istim tonom, posumnjam u tim trenucima u sve u vezi sa mnom – što mi se ne bi događalo da sam blagovremeno streljan, dodade Stojković, drhtavim, sa njegovim habitusom apsolutno nespojivim glasom – pomišljam tada, reče potom Stojković, da sve što sam u životu mislio u stvari nisam mislio nego ili uopšte nisam mislio ili sam pogrešno mislio ili sam – najčešći slučaj – mislio sasvim suprotno od onoga što sam mislio da mislim ili sam se samo pretvarao da mislim.

Poverujem, takođe, da nikada nisam verovao ni u šta od svega u šta sam verovao nego da sam samo fanatično glumio da u to verujem. Pitao sam se u negativitetima – i nikada nisam pronalazio odgovor – šta ja u stvari pouzdano, ne iz trača i ne po čuvenju, znam o Andriću i da li sam – osim iz viđenja i iz daleka – Andrića ikada video, što no se kaže – uživo. Nisam u tim trenucima bio siguran – ni sada nisam sasvim siguran – da li sam po Kalemegdanu, a i šire, šetao u društvu sa Andrićem, ukorak sa njim, ili sam ga samo pratio kao agent Udbe hodajući dva tri metra iza njega, nisam, naposletku, bio siguran nisam li možda i bio agent Udbe i nisam li upravo ja bio onaj pijanac koji mu je na Kalemegdanu zalepio novčanicu od 500 RSD na čelo, a tek nisam bio siguran da li je Andrić uopšte meni, licem u lice, govorio ono što mislim (ili izmišljam) da mi je govorio ili je govorio sam sa sobom, a ja to prisluškivao, pamtio, pa posle mnogo godina tebi prepričavao, a ti to posle zapisivao, ne bi me začudilo da je tako, jer se u Srbiji upravo tako stvara istorija, a na isti se, u stvari stoput gori. način i piše.

Muka duhu, štono se kaže. Kad god se, kažem, setim tih streljanja, kaza Stojković – i dodade da to retko čini jer bi u suprotnom poludeo – odmah se smutim, zapadnem u gotovo smrtonosni negativitet, ophrvaju me strah, strepnja, čemer i sumnja u sve i svakog. Tada čak i u Andrića posumnjam, reče Stojković, a ja se naježih.

Zapitam se, recimo, u tim trenucima zašto Andrić nikada nije streljan, a bilo je toliko prilika (i povoda), takođe reče Stojković, sav zagonetan, a ja se užasnuh.