Pevanje i plakanje

Elem, Olja je preksinoćnu emisiju započela filozofskim pitanjem od 1.000.000.000.000.000.000 sendviča (i to sa praškom šunkom) – „zašto je Srbija ovoliko podeljena“. Da sam ja nekim slučajem bio u prilici da otvorim Utisak nedelje, uvodno pitanje bi glasilo ovako: „zašto majmun drži Sebastian Kurtz u supi“. Manje je komplikovano, lakše je za odgovoriti. Ako ništa drugo, svaka ga kafanska banda – kao u vicu – može otpevati na melodiju pesme „Alaj mi je večeras po volji“. Pokušajte, međutim, da otpevate „aj, zaaašto je Srbijaaa oooovoliko podeljenaaaa“, pa ćete videti koliko je stvar zamumuljena i kao vic.

No, dobro. S ciljem da odgovore na Oljino pitanje, u studio su (sleva nadesno) privedeni Miloš Jovanović (DSS), vanstranački Jovo Bakić i Nebojša Zelenović (Nova DS), koji su bili saglasni da je Srbija podeljena i da krivica za takvo stanje pada na Vrhovno Biće, mada je Jovanović poizdalje natuknuo da bi deo krivice možda mogao pasti i na neke druge adrese.

Najjači utisak na mene ipak je ostavio Jovo Bakić, koji se u međuvremenu dibidus radikalizovao i koji drži da se jezivo stanje svega i svačega u Srbiji može rešiti isključivo revolucijom. Revolucija, fakat, jeste jedna od mogućnosti, nisam ja ostareli hipik iz Manježa, ne manišem ja revolucije, ne mislim, štaviše, kao oprezni Jovanović, da „još nisu sazreli uslovi“, ali, znate šta, za revoluciju su potrebni revolucionari, dakle odrešiti, hrabri ljudi rešeni na sve, a vidite li vi u Srbiji bar dvojicu takvih.

Siguran da je revolucija na pragu, Bakić se ne uzda u revolucionare nego u junački i revolucionarni duh srpskog naroda, što je tek smehotresno, što tek ne biva, a i kad se silom prilika zbude, posle revolucije po pravilu bude gore nego pre.

Ako je Bakić ostavio najjači, Zelenović je ostavio najbolji utisak izjavom da je vladavina Vrhovnog Bića škola iz koje treba izvući pouku šta se događa kad se institucije razore, pa posle krenuti putem izgradnje institucija. Ali naposletku ni Zelenović nije odoleo čarima starog srpskog zanata – uvlačenja u narodno dupe. Divan je ovo narod, neće on OVO dugo trpeti, rekao je Zelenović, a Olivera je propustila da ga prekine pitanjem od samo jednog sendviča: kako to da „divni narod“ OVO (i gore od OVOGA) trpi već dvesta godina.

To bi se pitanje – za razliku od rođenog mu brata, pitanja „zašto je Srbija ovoliko podeljena“ – moglo čak i otpevati, ovako recimo: „aj, zaaašto ovoo divni naaarod trpiii“, pa kome je do pevanja, neka peva.