Play off

… a poznato je oni sude po babu i stričevima. Nisam ja džaba onomađašnju kolumnu naslovio Size does matter.

Znaju to direktori i kapiteni timova/državica niskih rastom i zato daju sve od sebe da se uvuku u dupe nekog moćnog babe ili strica ne bi li NBA kadije sudile u njihovu korist, što se povremeno i zbude, ali i tu se pojavljuje problem: da bi intervenisale u njihovu korist, babe i stričevi po pravilu traže da mali timovi igraju kako oni kažu, a neki stričevi nisu, bogme, s raskida da zatraže i mito.

Vispreniji među vama već su, pretpostavljam, dokonali da se gornja sportska bajka odnosi na državice i pokrajine bivše Jugoslavije za koje se može reći da su u geopolitici, ono što su u beogradskom „džet setu“ devedesetih bile sponzoruše, koje su igrale samo jedno leto i koje su – osim ako se ne bi dobro udale, što je bivalo retko – karijere završavale iza poštanskih šaltera (u boljem) ili u Picinom parku (u gorem slučaju).

Imajući gornje sportske metafore na umu, na prekid/zastoj/ kurcšlus u pregovorima Beograda i Prištine treba gledati kao na tajmaut, a tajmaout iskoristiti da se prisetimo šta je Čerčil rekao jednom svom pobočniku koji se beše nešto uskurobecao što je ser Vinston Jugoslaviju prepustio naprednom pokretu.

„Nameravate li vi da živite u Jugoslaviji“ – pitao je Čerčil pobočnika, a kad mu je ovaj odgovorio da takvu nameru nema, Čerčil mu je – doduše rečima probranijim od mojih – rekao sledeće: šta vas onda boli Crven Ban ko će vladati Jugoslavijom.

Daleko su današnje NBA kadije od Čerčilovog formata, ali su sasvim blizu njegovog surovog, ali delotvornog pragmatizma. Niko, dakle, od belosvetskih kadija nema nameru da živi ni u Beogradu ni u Prištini, sledstveno ih savršeno Boli Crven ban ko je u Beogradu i Prištini na vlasti i gde ko sedi na panađuru u Notr Damu, a još ih više boli Crven Ban kada će, kako – i na koliko dugo – kosovski problem biti rešen.

Beogradovom, recimo, babu i stricu – iz razloga koje smo ovde višekratno razmatrali – mnogo više odgovara da taj problem nikada ne bude rešen, a sve više stičem utisak da nekakvo održivo rešenje ne odgovara ni Prištininim stričevima. Potonjima je bitno samo da se na ovom prostoru ne puca i da sa prostora ne pristižu kolone izbeglica, prvima je, za razliku od potonjih, bitno da se – kad za to kucne čas – pripuca.

Tako to biva kad se upustiš u igru za koju nemaš visinu i kad se, umesto da se potrudiš da zaigraš makar upola kao DŽaijić, zadovoljiš slikanjem sa DŽajićem. Pametnima dosta. Budalama nikad dosta.