Početak bune na dahije (8)

Glas o tepsiji u kojoj svako može videti svoju budućnost raščuo se užičkom nahijom i brzo se proširio po nahijama šabačkoj, valjevskoj i kragujevačkoj. Otuda su stali da pristižu i Srbi i Turci, znatniji ljudi, ali i besposličari, privučeni nesvakidašnjom prilikom da saznaju šta ih čeka u nastupajućim godinama. Ta terevenka bez kraja i konca, svi ti sumnjivi stranci koji se muvaju po Bugdaj mejdanu, među kojima mora biti i svakakvih buntovnika i haramija, nimalo se ne sviđaju užičkom kadiji i muselimu. Kao iskusni ljudi, dobro znaju da euforije neizbežno završavaju u neredu i pobuni. Svaki dan zovu kajmakama i pitaju može li se stati na put javašluku i nepočinstvima. Mogao bi kajmakam sa dva sejmena u trenu da rastera čitavu tu gungulu; nameravao je to još prvog dana kada je pozorište stiglo u Užice. Ni on ne voli ni nered, ni terevenke, ni strance. Ali kesa srebrenjaka koju mu Rizoglu, vođa putujuće družine, svakog jutra u prolazu mune u šake, omekšala je njegovu rešenost. „Ma ne bi se oni meni ovde zadržali ni sahat“, uveravao je Selimaga muselima i kadiju, „ama ljudi imaju sultanovu buruntiju.“ Tačno je da je pozorište senki imalo buruntiju, ali kajmakam je prećutkivao da buruntija datira iz 1532. godine i da uopšte nije izdata pozorištu „Karađoz“ nego grupi odavno pomrlih hodočasnika iz Jedrena. Ne bi se muselim obazirao ni na kakvu buruntiju, da zaista hoće da otera pelivane i cirkuzante, pritisnuo bi kajmakama i stvar rešena. I on, međutim, pred zoru, zakrabuljen, zalazi u ulicu crvenih fenjera, pod šatru prelepe Gulbehar, Anadolske ruže, u čijim zagrljajima zaboravlja na svakidašnji čemer. Ni kadija nije sasvim rešen da stvar istera do kraja. Rado bi otišao na Bugdaj mejdan da zaviru u tepsiju koja predskazuje budućnost. Kao što će na kraju, na svoju nesreću i otići, da bi na treperavoj površini vode ugledao Tatarina kako na ljutom konju juri put Užica noseći u bisagama namenjeni mu ferman i svilen gajtan. Iako je dane provodio na Bugdaj mejdanu, Uzun se uspešno odupirao iskušenju da zaviri u oko meleka Israfila. Ali je svim drugim iskušenjima podlegao. Gledao je igrokaz senki posvećen Bajazitovim osvajanjima; video zastrašujuće afričke životinje i njihovog padišaha, lava; posmatrao borbu pelivana u kojoj omaleni Arnaut potpuno neočekivano savladava džinovskog Crnca na koga se kladila većina posmatrača; probao je gotovo neopipljive i nestvarne persijske poslastice i – na kraju – teška se srca rastajući sa novcem, završio u zagrljaju Anadolske ruže, lepe Gulbehar zarazivši se, zajedno sa desetinama drugih, nesnosnim misirskim triperom. Na sreću, Ali Abu Sina, koga nevernici zovu i Avicena, bio je u pravu tvrdeći da lek nikada nije daleko od bolesti. Tu, na dohvat ruke, bila je tezga hećima Ibrahima, sa lekovitim, ali skupim melemima i praškovima. Čim je na povratku sa Bugdaj mejdana ugledao Uzuna, šejh Harun Kibrisi je znao da je počinio zinaluk (turski, blud).