Poezija i proza

Uprkos, međutim, visokim poetskim dometima, kao i svako drugo umetničko delo, i bašbakanova elegija je podložna kritici, to jest zakeranju. Hajde da postavimo čuveno pitanje: Šta je pisac hteo da kaže? Kakvu nam to poruku šalje? Skrivena poruka je, bar je ja tako vidim, sledeća: budući da on, Nikolić, nikada, ali nikada, neće priznati Kosovo (i da, sledstveno, nismo „bez Kosova“), to znači da mi, Srblji, treba da se osećamo kao ljudi u velelepnoj palati koji pucaju od zdravlja. A to, nipošto, nije slučaj. Što me, opet, navodi na jeretičku pomisao: O čemu li bi naši državnici govorili da se Kosovo, počem, nije otcepilo. Da je Kosovo ostalo pod našim suverenitetom, a moglo je (i to bez bombardovanja Srbije, samo se na to zaboravilo), političari bi, umesto rodoljubive poezije, bili takoreći prinuđeni da pribegnu stvarnosnoj prozi.

A tamo, u stvarnosti, nema ničeg poetičnog i uzvišenog. Moja malenkost je svojevremeno iznela jeretičku tezu da se Kosovo nikada ne bi otcepilo da je Srbija nekim slučajem pre secesije bila relativno bogata, uređena i pravna država. Osvrnite se oko sebe, secesionističkih težnji i pokreta ima širom sveta – Baskija, Škotska, Kvebek, na primer – ali tamošnjim separatistima nikako ne polazi za rukom da otcepe svoje svete zemlje. Tamošnje većine računaju ovako: jeste da grcamo pod vekovnim jarmom Španaca, Engleza i kanadskih Engleza, ali ovo što imamo jeste jedan pristojan „vrabac u ruci“, dočim je „oslobođenje“ popriličan „golub na grani“. Oslobodioci su diljem sveta kao jaje jajetu slični našim oslobodiocima iz četrdeset pete. Osioni su, skloni svemu i svačemu, pa i surovim obračunima sa istomišljenicima, a ljudi posebnog kova po pravilu nisu vični ekonomiji. Osim toga, kraj secesijama u Srbiji se ne nazire. Evo, cenjeni publikume, upravo su se od države Srbije otcepile neke nasilničke, homofobne grupe, koje su državu Srbiju naterale da igra kako oni sviraju. A to je, da kažemo, bezbednosni rizik mnogo opasniji od onoga koji nosi Parada ponosa.