Pohvala gluposti

Ali, šta da se radi! Duh vremena! Svaka njemu – to jest duhu – čast, ali ne bi trebalo preterivati, a naročito ne bi trebalo biti tendenciozan. Izaberu, tako, neko jedva stasalo devojče za mis, natakare mu onu pseudokrunu na glavi i obaspu ga pitanjima tipa, a da šta misli o globalnom zagrevanju ili o problemu zapošljavanja mladih u Gvatemali. Ne znam, brate, koga ti svati zajebavaju. Ako im je do mudrosti, neka organizuju takmičenje za pametnjakovićke. U suprotnom – neka „kraljice lepote“ pitaju koje parfeme koriste, koju kremu i pročaja. Jer, uvažajemi moj publikume, sa glupošću se nije sprdati. Glupost je – a ne snovi kako tvrdi Šekspir – materija od koje smo sazdani. O čemu uverljivo svedoči tema naše današnje kolumne – knjiga „Rečnik gluposti“, koju su zajedničkim naporima sastavili Gi Bešetel i naš stari znanac, Žan Klod Karijer. Knjiga je – kako tema i zahteva – prilično obimna, a cena – prava bagatela – 2.300 dinara. Malo skupo, ali vredi tu sumu odvojiti od usta i uložiti u glupost. Evo, ima već dva meseca kako je pomno iščitavam. Ponekad se nasmejem, ponekad se zamislim, a često se, bogme, i rastužim. Jer, pazite, citati zastupljeni u Rečniku nisu – ili bar ne u većini slučajeva – delo znamenitih glupaka i tupsona. Jok, more. Čovek se prosto prenerazi kad vidi kakve su sve budalaštine zapisivali i ljudi poput Balzaka, Voltera ili uvažavanog i svetski cenjenog Ernesta Renana. Koji je – u neku ruku – i Rečnikov glavni junak.

Ipak, najupečatljiviji su biseri gluposti Francuza na temu Nemaca i Nemaca na temu Francuza. I to – i sa jedne i sa druge strane – iz vrlo, vrlo uglednih pera. Dobro, Germani i Gali bili su vekovni zakleti dušmani, a u izvesnom smislu i konkurenti, ali stvari koje su jedni o drugima napisali uveliko nadilaze sve što smo mi, mali balkanski narodi, natrućali jedni o drugima. To daje izvesnu nadu. Mada ne preteranu. Možda je naša balkanska (relativna) uzdržanost posledica siromašnijeg rečnika, ali ja – bar za sada – nisam naišao ni na jednog srpskohrvatskog mudraca koji bi tvrdio da srpska/hrvatska mokraća smrdi mnogo više od naše. A baš to je učinio jedan znameniti Francuz. Konačno, Rečnik je istovremeno i svedočanstvo o krajnjoj relativnosti gluposti. Čitajući ga lepo vidimo da ono što je danas mudrost, koliko sutra postaje glupost, a da sam pojam gluposti umnogome zavisi od podneblja i kulture koja ga definiše. Evo, recimo, Beštel i Karijer drže da je mišljenje Morisa de Gastea o opštem pravu glasa čista glupost. Ja pak smatram da se u toj stvari Gaste približio genijalnosti. Evo šta je rekao: „Priznajmo, konačno, da je neverovatna glupost dozvoliti narodu da upravlja sam sobom, odnosno tražiti od gomile sačinjene od neznalica, imbecila, često degenerika i alkoholičara, pa prema tome i izuzetno lakovernih i podložnih uticajima, da među sobom izaberu osobu koja će ih predvoditi.“