Protesti koji su uzdrmali Tunis i Egipat kao da su dali nova krila šarolikom društvu ovdašnjih „revolucionara“. U Srbiji, naime, u svim vremenima ima popriličan broj ljudi koji misle da je prečica najbolji put do vlasti i izgradnje „hiljadugodišnjeg srpskog carstva“. Kad god negde izbije neka pobuna, naše se prevratničko bratstvo osokoli. Ne slušamo li svakog proleća kako dolazi „vruća jesen“, ne čitamo li svake jeseni da početkom zime sve odlazi u 3LPM. I šta? Jesen dođe i prođe. Zima, takođe. Crvenog oktobra nema pa nema.
Zašto je to tako? Zašto pleme naše snom mrtvijem spava? Sad ćemo da vidimo. Da bi duštveni prevrat uopšte bio moguć (a od mogućnosti do izvodivosti takođe je podugačak put) potrebno je da postoji društvo. A toga, cenjeni publikume, u Srbiji nema. Ovde na jednoj strani imamo nekoliko političkih elita koje se smenjuje na vlasti, a na drugoj umesto slobodnih građana imamo nekakav apstraktni, metafizički „narod“. I izvestan broj „izdajnika naroda“. To se u sociologiji naziva „atomizacija društva“. Međuljudska solidarnost gotovo potpuno nestaje, a na njeno mesto dolazi „nacionalno jedinstvo“. A da bi se ono održalo, dovoljno je da neki teniser ili neka reprezentacija pobedi nekog protivnika.
To (do izvesne granice) funkcioniše u etnički gotovo monolitnim društvima poput onog u Tunisu ili u Egiptu. Ali u višenacionalnim nacionalnim državama „nacionalna okupljanja“ po Ćosićevom i Koštuničinom receptu, izazivaju unutrašnju nestabilnost zato što po prirodi stvari proizvode „nacionalnomanjinska okupljanja“. Ta, da kažemo, ugrađena nestabilnost onemogu?uje svaki politički preokret (ne nužno nasilan) zbog toga što se takve stvari događaju isljučivo u stabilnim društvima. Setite se, cenjeni publikume, Časušeska i Rumunije, zemlje bez dolara duga, fanatično odane bračnom paru zakletih marksista. Mubarak je isto tako do juče uživao ogromno poverenje. Konačno, Milošević je pao na vrhuncu svoje moći, kada se – posle „pobede“ nad NATO-m – činilo da ga se iz rezidencije ni buldožerom ne može izvući.
Naša aktuelna politička elita, kao i ona koja će je naslediti, nalaze se, hajde da tako kažemo, na vrhuncu nemoći. A zemlja kojom vladaju, Srbija, tavori u endemskoj nestabilnosti ekstrema. Kao ona sumporasta kiselina koja svaki čas gubi korozivnost razlažući se na sumpror dioksid i vodu, pa se u sledećem momentu ponovo integriše u kiselinu. I tako u nedogled. Možda bi nadobudni revolucionari više naučili iščitavajući udžbenike iz hemije nego proučavajući Malaparteovu „Tehniku državnog udara“. To štivo nije ni od kakve koristi. Ovde svaki dan imamo po nekoliko malih državnih udara.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
