Čitam ovih dana u „Danasu“ – a i vama preporučujem da mi se pridružite – feljton o Vinstonu Čerčilu, čoveku koji je, osim što je bio veliki političar, bio i veliki veseljak i šeret. Što nipošto ne znači da je bio neozbiljan. Daleko od toga. Kada bi situacija zahtevala, postupao je krajnje ozbiljno i odlučno. Ali sve kroz zajebanciju i šalu-komiku. Bez buke i besa. I – naročito – bez ibrećenja i prenemaganja.
Čovek bi rekao da uspešna politika i ćeranje komendije ne idu ruku pod ruku, ali to uopšte nije tako. Naprotiv! Ovaj svet i njegovu istoriju u suštini ne bi trebalo shvatati preozbiljno, tu nam je mudrost još veliki Burkhart ostavio u amanet, ali je, izgleda, džaba krečio Jakob. Isuviše je na ovom svetu ambicioznih elebaka koji (najčešće bez ikakvog pokrića) preozbiljno shvataju sami sebe, što i ne bi bio neki naročit problem samo kada ih i sirotinja raja ne bi uzimala za ozbiljno. U suštini sva „ozbiljnost“ pomenutih elebaka svodi se na „pravljenje“ ozbiljne, namrgođene face. Ko biva… Situacija je gadna, ophrvan sam brigama, grcam pod teretom istorije. I pročaja. Zvuči, fakat, kao kosmodisk, ali deluje.
Kako stvar sa političarskom namrgođenošću stoji u Srbiji i Četvrtom Rimu, Beogradu? Loše, vrlo loše. Posmatrajući namrgođene portrete zamaklih i živih (ima li tu bitne razlike) srpskih vladara čovek bi mogao pomisliti da je Srbija jedna ozbiljna država, što, naravno, uopšte nije slučaj. Bilo je tu, ipak, i izuzetaka. Uzmimo primer mog omiljenog srpskog tiranina, srpskog Čerčila pre Čerčila, kodže Miloša.
Iako je danonoćno jurio sojke i ćerao komendiju, kodži je – u pauzama kragujevačkih zajebancija – pošlo za rukom da bez kapi krvi Srbiji, sve uz šalu-komiku, pripoji povelike teritorije i da je, nešto kontam, manje pušio i jeo manje crvenog mesa, bezbeli bi poživeo dovoljno dugo da – primenom iste politike – oslobodi i Kosovo.
Što, opet, ne znači da ga namrgođeni naslednici ne bi izgubili, kao što su ga, kada je za to kucnuo čas, i izgubili verujući u svojoj namrgođenosti i „ozbiljnosti“ da će Kosovo u Srbiji za sva vremena zadržati magiju mita. Iako nije bio Srbin, i Tito je bio srpski vladar, ali i žovijalan tip, sklon dobroj kapljici kao i Čerčil, ali – kao i Čerčil – u ozbiljnim situacijama ozbiljan i odlučan. I tu se, čestnejši zajebanti, spisak srpskih (tačnije – srpskohrvatskih) političkih šaljivdžija završava. Posle Tita nije – kako nam je bilo obećano – došao Tito, a bilo bi bolje da jeste, jer su umesto Tita na političku scenu nahrupili „ozbiljni“ namrgođeni svati zbog kojih smo se – i mi namrgođenih lica – našli u ozbiljnim govnima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
