… i senatu podastro traktat o fenomenologiji srpskih ostavki, iz obično dobro obaveštenih izvora načuh da se ostavku sprema dati – ili da se neko sprema da mu je da – i direktor gorepomenutog prava, Bujke, odličan novinar i nešto manje odličan urednik Politike, koja se za njegovog vakta ipak nije bila pretvorila, najpre u Rotopalanku (za Smajlovićkinog vakta) a potom u Rotoselendru.

S druge strane, Bujke je, kako se obavestih na Vikipediji, godište 1954, što znači da skorih dana puni šezdeset i pet, što znači da je ispunio zakonske uslove za takozvanu starosnu penziju, što sve skupa uopšte ne znači da beogradska čaršija i mahale neće kolko danas početi zdravo da podozrevaju da je Bujke „zglajzao“ i „skinut“, a što opet – da sve bude zamršenije – ne znači da čaršija i mahale možda neće biti u pravu. To upravo i jeste jedan od mnoštva problema koji vekovima pridavljuju Srbiju. Nikad se u Srbiji ništa pouzano ne zna niti se ikada išta pouzdano sazna.

Još se, recimo, lome koplja – i na tome se štaviše grade lepe karijere – oko pitanja da li je Tito bio pravi Tito ili njegova verna kopija, klon kloniran pre kloniranja, koju su „nam“ u cilju rasrbljavanja udruženim snagama „poturili“ Vatikan, komunisti, i judeomasoni. Ruku na srce, iako su izvori koji su mi dojavili da Bujke odlazi vaistinu pouzdani, ne bih se usudio garantovati – a pogotovo ne vaditi maziju – za tačnost informacije.

Jer znate šta, džaba ako su izvori pouzdani, kad su u Srbiji informacije nepouzdane, pa (pre)često biva da pouzdani izvori pošteno prenesu neku žestoku dezinformaciju ili čak masnu laž. No, dobro, za našu današnju kolumnu i nije od značaja da li će Bujke ostavku podneti (ili će mu je podneti), da li će se penzionisati ili biti penzionisan jer je tema kolumne razmatranje – šta će biti posle Bujketa. Kažem „šta će biti“, a ne „ko će umesto Bujketa doći“, ponajpre zato što je ovo „ko“ (bar za sada) tajna velika kao i Srbija, potom zato što je „šta će biti“ poprilično izvesno.

Za ovu informaciju već garantujem: biće isto što je bilo sa Politikom nakon Bujketovog demisioniranja. Na Bujketovo će, dakle, mesto doći neka LJilja Smajlovićka, možda ova postojeća, možda čak i neka gora, a ako uslov nadasve nenameštenog konkursa bude da direktor Našeg prava – radi rodne ravnopravnosti, je li – bude žensko, očas posla će neki LJiljan promeniti pol i Bog nas veselio. Napred rečeno ne znači da žalim što će postbujketovsko Naše pravo davati manje prostora opoziciji, ako je opoziciji do prostora neka odreši kesu, pa neka si kupi prostor, ali mi je – iako sam se poodavno odrekao prava da gledam Naše pravo da znamo sve – ipak malčice žao što posle Bujketa neće biti Bujke, nego LJiljan, svejedno kod pola.