Posrbljavanje JGSP

Evo recimo umesto dosadašnjih autobuskih sirena (vrlo verovatno strane proizvodnje) mogle bi se ugraditi dragačevske trube kojima bi šoferi upozoravali druga vozila i pešake umilnom melodijom, recimo „Užičanke“, a vozači bi umesto mondijalističkih uniformi morali biti odeveni u narodne nošnje. Sve do velikog dana kada će putnicima nesrpske nacionalnosti biti podeljene žute trake i zabranjen ulaz u autobuse JGSP. Nemojte se zanositi, nemojte misliti da preterujem, mnogi ovde o tome snevaju.

Hajde da ne grešim dušu, ali novosadski untergradonačelnik verovatno ne bi išao tako daleko. Momak zapravo samo pokušava da se uklopi u beslovesni trend kojim nove vlasti (republičke i prezidencijalne, za divno čudo, ponajmanje) pokušavaju da građanima Srbije po ko zna koji put uvale muda umesto bubrega, dakle – već sasvim izanđalu palamudnjavu o identitetu s vremena na vreme podgrejavanu zastrašujućim pričama o „ugroženosti srpske kulture“, a naročito ćirilice. Što se ugroženosti srpske kulture tiče, svenacionalni paničari su sasvim u pravu. Ama, dame i gospodo, za to je ponajmanje odgovorno pismo – ćirilica, latinica, sasvim svejedno – a mnogo više (na oba pisma) polupismeni zatočenici ćirilice i propagatori „patriotizma u kulturi“.

A kriva je, bogme, i sirotinja raja koja globa trpjeti ne može, ali koja ima bezgranično strpljenje kada je reč o gorepomenutom uvaljivanju. To što građani gube glave, stanove i poslove, što tonu u podsaharsko siromaštvo i što žive u gotovo potpunom bezakonju, sve to ima da padne u zaborav pred veličanstvenom pojavom ćiriličnih slova na poluraspadnutim gradskim autobusima.

U međuvremenu je, posle grandioznog skupštinskog ciganisanja, usvojena i famozna rezolucija (platforma) i ne samo da je usvojena nego je, uprkos Dačićevim apelima da se „naše namere“ ne objavljuju, i obznanjena. I šta? Kakva nam je rezolucija? Šta da vam kažem. Predvidiva. I neostvariva. Obistinilo se Dačićevo proročanstvo da mi „javno mnogo govorimo, a u potaji ništa ne radimo“.