U kome, izgleda, obaveštajci nemaju preča posla nego da preslušavaju audio i video trake sa Titovim govorancijama ne bi li na osnovu Brozovog izgovora i akcentuacije dokučili čije je gore bio list. Zašto im je to toliko važno, šta će uraditi kada mu ustanove nacionalnost, na ta pitanja ovdašnje žutare – koje su brže-bolje prenele senzacionalnu vest – ne daju odgovore. A izgleda da ga ni lingvisti iz Lenglija nisu pronašli. Potvrdili su samo da nije “južnoslovenskog porekla”. A ko je i odakle je, ni oni ne znaju.

Svejedno – i to je bilo dovoljno da mnogi srpski teoretičar zavere naprosto dobije krila. Podozrevali su oni, klikću jasnovici, blagovremeno su upozoravali, ali – eto – niko ih nije slušao, pa smo prošli kako smo prošli. Da ih čovek upita – a kako bismo to prošli da je šezdesetih godina prošlog veka obelodanjen nepobitan dokaz da je Tito, da kažemo, bio Jermenin, ne znam šta bi rekli, a ne bi znali ni oni. Sve u svemu, čisto sumnjam da bi čovek onakvog kova dao ostavku i vratio se u Jerevan. Da ne dužim. Ne znam za ostale osumnjičene narode, ali Jermene brišem sa spiska. A zašto? Gde su mi dokazi? Sad ću da vam ih podstrem. Da je Tito, počem, bio Jermenin, mnogi bi ovde tečno govorili jermenski, a najtečnije bi ga govorio Panovićev i moj zemljak, generalisimus Ljubičić, koji je za života tečno govorio hrvatski, zvanični jezik u rodnom mu Karanu.

Priča o nejužnoslovenskom poreklu najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti vrlo je stara i otrcana, gotovo da zaudara, cenjeni moj publikume. Ne verujem da sam imao više od desetak godina kada sam je (ih) prvi put čuo. Okupi se, tako, familija, dođu kumovi i najbliži prijatelji da slušaju Veselo veče, pa posle Vesele večeri krenu da ogovaraju maršala. Te je vanbračni sin nekog austrijskog grofa i slovenačke služavke, te je ruski obaveštajac koga je naivnom KPJotu poturila Kominterna, te je Jevrej koga su masoni uvalili naprednom pokretu. I pročaja. Ključni dokaz Titovog nejužnoslovenstva bile su činjenice da svira klavir i da govori strane jezike. To su, fakat, nejužnoslovenske osobine, ali nisu nikakvi dokazi. Potka, međutim, svih tih priča nije bila nacionalistička. Daleko od toga. Poenta je bila da “nam je Tito poturen”. Kao što iz žutara vidimo, priča je ponovo podgrejana, a sa pričom i zapretene strasti. Ja sam, nadžak kakav sam, skloniji da mislim da smo se mi poturili Titu, šta god on bio.