Povest o rotacijama

Lično sam se uverio. Lepo vreme me je – kako to novindžije vole da kažu – masovno izmamilo na ulice, pa sam guzeljajući na sastanak sa jednim prijateljem u suprotnoj traci opazio crni audi iza čije je maske preteći svetlucala državotvorna rotacija. U meni se momentalno probudio istraživački novinar. Rešio sam da ispitam stvar. Možebiti, pomislio sam, da se u audiju vozi neko od samo deset osoba koje po zakonu na to imaju pravo. Identitet voženog spahije nisam mogao ustanoviti – em je audi brzo promakao, em mu stakla zatamnjena – ali sam mogućnost da je u kolima, recimo, džumhurbaškan momentalno odbacio zato što je audi bio jedan-jedini – single takoreći – bez ikakve pratnje. Otpali su i Overlord i Underlord. Ni oni, po pravilu službe, ne bi smeli da se voze bez pratnje. Da nije Vuk Jeremić, takođe sam se zapitao. Ali sam ostao bez odgovora.

I ja sam, grešna mi duša, vaktile – dok bejah bašelčija – bio korisnik službenog automobila. Ali rotaciju nisam imao, a u izvesnom smislu nisam imao ni automobil. Sad ću sve da vam potanko ispričam, da vidite, dame i gospodo, kakve sam vam ja kurate sreće. Pre nego što pređem na stvar, sledi kratak uvod. Ideja, naime, službenog automobila – sa ili bez rotacije – mnogo duguje inventivnosti čuvenog sovjetskog političkog filozofa, Ostapa Ibrahimoviča Bendera, autora devize – ideje moje, benzin vaš. Naši Benderi su ideju dodatno usavršili. Ideje naše, kao da poručuju naši Ostapi, a automobili i benzin vaši. Nije to sve. Ideja službenog automobila takođe podrazumeva kvalitativni skok iz, da kažemo, fiata maree u audi 8. Sa rotacionim svetlima, razumljivo.

Sad se vraćamo na moju life story. Baksuz kakav sam, ja sam po dolasku na Kipar iz privatnog i maltene novog BMW-a 525 (koji sam nemajući garažu prodao) uskočio u službeni, ali olupani i razdrndani volvo 940. Spao, dakle, sa konja na magarca. Rečeni volvo je ponekad palio, ponekad ne, naročito ne kad pada kiša, na Kipru, srećom, retka pojava. Šta da vam pričam? Jad i beda, tuga i žalost, sram da bude Miloševićev MIP! Pa dobro, majku mu, mislio sam, zar bilmezi kod tolikih miliona koji su prošli kroz ambasadu – u kojoj je u to milionsko vreme H.E. bio današnji ministar Mrkić – nisu mogli da skunatore crkavicu za neki polovni mercedes. Dokopao sam se, fakat, posle i ja mercedesa, a kako – to me ne pitajte. Službena tajna. Strogo pov. Dovoljno će biti da kažem da demokratski MIP za taj mercedes nije dao ni dinara, to jest funte. Nekako istovremeno, u podrumu banke pokojne Borke Vučić trunula su dva audija, dal šest, dal osam, ne sećam se više. Tražio sam od nadležnih organa dozvolu da te audije prećeram u dvorište ambasade, pod zaštitu diplomatskog imuniteta, ali dozvolu nisam dobio jer se, izgleda, neko u Beogradu bio nameračio na te automobile, ali se i tom svatu izjalovilo, pa su audiji budzašto prodati na licitaciji. Eh, mogao bih danima da vam pričam o pikanterijama iz konzulskih vremena, ali se tehnički urednik već mršti, pa imam tek toliko prostora da vam kažem da sam – na povratku iz grada – naleteo na još jedan automobil sa rotacionim svetlima.