Pravilo letnje službe

Koliko se moja malenkost razume u ovdašnju politiku, rekao bih da iza visokog odlikovanja stoji poruka – ne dirajte mi Ljušića. Pa da ga više ne diramo, bar ne preterano, jer sve češće pomišljam da nam ni džumhurbaškan ni d.r.v.d Radoš ništa nisu krivi i da džaba na njima oštrim Crven Ban. Zašto tako mislim? Sad ću da vam objasnim. Sve sam sigurniji da ni „dž“ i „d.r.v.d“ nisu tvorci ovdašnjeg besmisla nego samo korisnici. Besmisao je zajednički. Uključujući moj, da ne mislite da se postavljam iznad situacije. Daleko sam, nažalost, ispod iste. Svakoga jutra kupujem novinčine serbske, nisu to neke pare, ali bolje bi mi bilo da ih bacim u mutnu Maricu. Zato što bih se postupajući tako kurtalisao gomile budalaština kojima po navici (ili možda po kazni) svakoga dana punim glavu.

Dobro, da ne morališem preterano, navikao sam se ja na medijska spanđavanja i raspanđavanja, na pokazivanje guza, međunožja, celulitisa i (ima li ih, nema li ih) gaća, ali do pre neki dan nisam znao da je vest – šta vest, foto-reportaža – o slučaju pjevača koji je otišao na letovanje i koji, ako je verovati paparacima, tri dana nije promenio pantalone. Ljudi moji, nekada je bila vest kad pjevač promeni pantalone, a sad – eto ti reportaže na pola strane zato što nije. Da ne bude zabune – stajem u pjevačevu odbranu. Menjanje pantalona (i ostale konfekcijske robe) držim za krajnje privatnu stvar. Ponekad se ima, pa se može, ponekad se nema, pa vozi Miško do boljih vremena. Lično sam sklon što češćem presvlačenju, ali životne mi okolnosti nisu uvek išle naruku. Evo recimo dok sam služio takozvani vojni rok u JNA, pravilo ondašnje službe je propisivalo da redovi (ne znam za više činove) čiste gaće dobijaju jednom sedmično. Nije mi se to pravilo dopadalo, naročito ne leti, ali u ono vreme nije bilo slobode štampe, pa je ta neprijatnost prolazila, da kažemo, nezapaženo. Stotine i stotine hiljada mladića se presvlačilo jednom sedmično, a niko od nas, Titovih vojnika, čeličnih krila naše armije koji su vas, bando demokratska, čuvali dok ste bili sitna đeca, nije dospeo u štampu. A kako je danas? Danas otpevaš dve-tri pjesme, tri dana ne promeniš pantalone i eto te na naslovnoj strani. Ili ne dao ti Bog da si poznata ličnost, pa da odeš na more, a da se u istom ne okupaš, što se, izgleda, dogodilo mom kumčetu Banetu Trifunoviću. Evo ga headline iz naših žutara: „Bane Trifunović danima ne ulazi u vodu.“ Pa zar sam te zato, kumiću, krštavao da bi me pod stare dane kalpio po Crnoj Gori tvrdokornim neulaženjem u Jadransko more. Kako ću, čoveče, pred vladiku? Jesam li ti, kumče, još u detinjstvu govorio: uđi, Bane, u more prvog i ne izlazi do dvadesetog jula. Zašto me ne posluša? Jesam li govorio u vetar? A je li vama sad jasno zašto su nam „dž“ i „d.r.v.d.“ dar sa neba?