Ne bi nam zakonitost ništa pomogla – čuje se romor u Kitaj Gorodu – džaba bi naša zakonitost krečila u sukobu sa moćnim belosvetskim bezakonjima koji su (naravno iz čiste zlobe i zavisti) potpomogli šiptarsko secesionističko bezakonje. To je fakat. Sopstvenim se snagama Albanci ne bi uspeli otcepiti od Srbije, ali međunarodni bezakonici su im pritekli u pomoć i stvar „pogurali“ tek u trenutku kada su na osnovu obilja empirijskih parametara ustanovili da je vekovno bezakonje dibidus razvalilo državu Srbiju i da država Srbija – koja u prestonici nema suverenitet nad teritorijama Ž. R. Arkana i Škaljarskog klana – po pitanju secesije neće moći da uradi ništa osim da podvije rep.

Drugačije to nije moglo ni biti jer je snaga države koja se ne oslanja na snagu ustava i zakona nego na samovolju ovog ili onog alfa predvodnika istovetna predvodnikovoj pojedinačnoj, ličnoj snazi. Drugim rečima – ubojna moć Srbije ekvivalentna je fizičkoj snazi njenog trenutnog predvodnika, Aleksandra Vučića, koja je, da kažemo, zavidna – čovek je u najboljim godinama i u solidnoj kondiciji – ali setite se šta je Koba rekao za papu kad je saznao da Sveti Otac nema nijednu tenkovsku diviziju.

Ali mi imamo tenkovske divizije ili bar brigade, zagrajaće ratoborni kitajgrađani, s čim se ja slažem, ali uz zakeranje – ne znam šta kitajgrađane navodi na pomisao da su naše tenkovske divizije/brigade u boljem stanju nego država koju treba da brane. Nemojmo biti toliko maliciozni pa reći da primarni ratni cilj tenkovskih brigada i nisu bunkeri oko Prištine, nego sedišta Đilasovih, Jeremićevih i Jankovićevih (trenutno) nevladinih organizacija, ali ipak se zapitajmo da li našim karadušmanima trebaju raketni PVO sistemi ako već srpske vojne helikoptere uspešno obaraju Srbijini visoki dužnosnici.

Jeste da današnji srpski oficiri nišu baš na visini Apisa i Tankosića, ali jošte živi njihov duh, uvek će se u Srbiji naći đeneral na podobije onog iz doba kralja Milana koji će lupiti rukom astal i reći – „šta će mi protiv Šiptara topovi i sanitet, ni prangije mi ne trebaju“, a naročito će se naći ako mu „odozgo“ bude naređeno da se nađe. Nezgodna je samo okolnost što Austrougarska odavno ne postoji, pa neće moći da vadi trnje iz mindže, a veliko je pitanje da li će Matuška Rosija to hteti.

No, dosta defetizma. Neka uzvre junačka krv predaka, a kako ne bi uzavrela kad vidi (i čuje) primarnu Brnabićevu koja sa TV ekrana preti mogućnošću „upotrebe vojne sile“. Kom to karadušmaninu neće spasti gaće kad čuje takvu div junakinju. Kako se protiv takve sile uopšte boriti? Na prvi pogled teško. Već na drugi vrlo lako. Pritisne se off na daljincu.