To je odmah prihvaćeno kao gotova stvar, kako među geopolitičarima koji ispijaju pivo ispred seoskih prodavnica tako i među akademskim poslenicima prejakih reči. Političke patke te vrste generišu isprazni ponos, sličan onom bednom osećanju jugosuperiornosti nad bedom u nekadašnjoj Rumuniji i Čehoslovačkoj. Ali osim dodatnog zaluđivanja ionako sluđenog stanovništva, takvi izlivi samovažnosti nemaju nikakvog efekta, a verovatno su predmet žestoke sprdačine u beogradskom diplomatskom koru, mnogo bolje obaveštenom o slabostima „lidera zemalja zapadnog Balkana“, od liderovog predsednika i premijera. Biće da su tvorci patke opet naseli zamkama kvantiteta. Srbija jeste najveća i najmnogoljudnija zemlja na zapadnom Balkanu, ali do skora se nije znalo kuda uopšte namerava da krene, a da stvar bude gora, nipošto nije izvesno hoće li opet, ako EU izazove afekat kod lokalnog establišmenta, okrenuti ćurak naopako i jurnuti u zagrljaj majčice Rosije. Nije mi baš najjasnije kuda bi to Srbija htela da povede zapadni Balkan. Nije, jamačno, jasno ni idejnom tvorcu srpske predvodničke pozicije. Ali lepo zvuči i stvara tople emocije.

Tu je, nedavno, popečitelj vnutrešnjih dela ispalio još jedan plotun patriotske osećajnosti. „Naš pasoš je“, tvrdi Dačić, „najbolji u Evropi!“ Jeste da ga po mupovskim mutlacima izdaju krajnje sporo i naporno, ali šta je to malo gubljenja živaca i truda spram sreće i ponosa nosioca jedne tako sofistikovane putne isprave. Za razliku od pasoša, stvar sa predvodništvom stoji nešto bolje. Srbija, doista, prednjači u korupciji, u nerešavanju ubistava počinjenih od strane Miloševićevog režima; nesporni je lider u čuvanju nedodirljivosti Udbe i čuvanju privatnosti i integriteta Udbinih cinkaroša. Prvo mesto u disciplini „lopovluk državnih činovnika“ takođe je neupitno. Jeste zapadni Balkan regija siromašna i trusna, ali čak i takav zapadni Balkan zaslužuje boljeg lidera. Pa ako naši političari imaju (legitimnu) ambiciju da od naše zemlje naprave predvodnika, onda bi trebalo da prionu na posao, da srede murdarluk, javašluk i kalabaluk, pa da nam jednog lepog dana drugi kažu da smo lideri. Jer, ako nastave sa politikom afektivnog voluntarizma, mogli bismo doći u još goru situaciju. Jednoga dana, recimo, pročitamo vest da mnogo ljudi nema hleba, a neki portparol na to skoči kao oparen i samouvereno izjavi: „Ma hajte, molim vas, to je glupost. Poznato je da se u Srbiji najbolje jede u Evropi. Takvu glupost šire strani plaćenici, izdajnici i oni koji prodaju Kosovo.“ Šta se tome može prigovoriti? Ništa. Zar nismo lider zapadnog Balkana? Zar nemamo najbolje pasoše u Evropi? Zar Kosovo nije Srbija? Opet kažem, ne treba mnogo očekivati. Mogućnosti verbalnog napretka su neograničene. Pa čak i mogućnost da neki đuvegija jednog dana izjavi da je „Vojska Srbije najveća sila na zapadnom Balkanu.“ E, onda treba kupiti kožne gaće.