E, isto to bi trebalo reći šatro-idealistima koji glagoljaju da crkve, uključujući i SPC, ne bi trebalo da se „mešaju u politiku“.

Možda bi neke crkve – možda čak i SPC, mada sumnjam – želele da se ne mešaju u politiku i da se bave isključivo onim čime bi trebalo da se bave – dakle duševnom i duhovnom problematikom – nevolja je u tome što se politike, ne samo srpske, vrlo rado „mešaju sa crkvom“, bilo da joj prave probleme, kleveću je i uvaljuju dubare – kao što je to bio slučaj u socijalističkoj Srbiji – bilo da je (u slučaju bajagi demokratske Srbije) naoko uvažavaju kao „najvažniju instituciju srpskog naroda“, a u stvari je koriste kao korisnog idiota.

Budući da stvari tako stoje, belosvetske crkve razvijaju sopstvene politike od kojih, bez obzira na okolne političke mene, nikada ne odstupaju. SPC, međutim, nema nikakvu svoju politiku (a trebalo bi da je ima) nego se, da kažemo, upodobljuje trenutno vladajućim politikama i zbog toga, gledano na duže staze, prolazi kao bosa po trnju.

Sećate li se kakva se samo u Euromahali podigla furtutma kad je patrijarh Irinej negde izjavio da nam je „sami Bog poslao Vučića“, iako je NJegova Svetost u stvari bio dibidus u pravu – doduše sa „obrnutim predznakom“ – NJega Vrhovnog vaistinu jeste poslao gospod Bog, ali ne da nas nagradi, kako patrijarh misli, nego da nas prizove pameti i poznaniju prava.

Treba li reći da je Bog džaba krečio. Srpski narod i senat nije izvukao nikakvo naravoučenije iz vladavine NJega Vrhovnog, nego je ostao neodustajno privržen drevnoj matrici samoviktimizacije, posledičnoj očemerenosti i sanjarijama o vaspostavljanju Dušanovog carstva u kome će gospodariti Srbi, dočim će drugi narodi, ako se slučajno tu nađu, služiti za struganje drva, pravljenje baklava i prodaju kikirikija i leblebija.

Pretpostavljam da ste dokonali da je tema naše današnje kolumne intervju za crnogorske novine Dan u kome je patrijarh serbski rekao – citiram po sećanju – da je položaj SPC u Crnoj Gori teži nego u Otomanskom carstvu, a da crnogorske vlasti tamošnje Srbe tretiraju kao u NDH.

Često idem u Crnu Goru, pa znam da položaj tamošnjih Srba nije baš sjajan, ali da nije ništa gori od položaja tamošnjih Albanaca, Bošnjaka i („više nego ubedljive“ većine) Crnogoraca i da osećaj „ugroženosti“, koji, kako vidimo raspiruje i patrijarh, ne potiče od toga što su Srbi obespravljeni, nego zato što nisu privilegovani i – hajde da i ja malo preteram – jedini gospodari Crne Gore i brda. Kako će se stvari dalje razvijati ne znam, ali sa ovakvim glavama (i glavarima) ne bismo se trebali začuditi ako „nam“ posle NJega Vrhovnog gospod Bog pošalje Rogonju lično.