Preteća pisma

Na lokalnim izborima u Boru, u najboljem maniru Miloševićevih zemana, vladajuća koalicija arčila državne pare, obećavala kule i gradove i – kako vidimo – malo im i to bilo nego postoji osnovana sumnja da su razaslali nekakva pisma sa uplatnicama i tobožnjim naređenjem Tome Nikolića da se na konto SNS-a uplati određena suma. Pisma letela i tamo i vamo, a nisu čak imala ni markicu. Niti je poštarina bila plaćena „kod pošte 19032“. Vatrica na kojoj su se svojevremeno lepo grejali i pekli kobasice, sada je opekla Vučića i Tomu, što ni u kom slučaju ne treba da posluži kao povod za seirenje. Ne, nipošto! Ko su da su, kakvi su da su, narodnjaci imaju prava na fer izbore. A u ovom slučaju su zakinuti. Poturen im je klip u točkove njihove revolucije. I demokratska javnost treba da ih podrži.

Sada, kada su umašćene vašarske karte razbacane po stolu u Balkanskoj krčmi, mnoge stvari vape za revizijom. U tom smislu, pojam „Miloševićevi zemani“ više uopšte ne drži vodu. Jer kako vidimo, „Miloševićevi zemani“ nisu bili nikakav iskorak iz srpske uređenosti, nekakva sistemska greška, nego tradicionalni srpski politički sistem doveden do krajnosti. Konačno, rekao bih da je Milošević uklonjen iz prostog razloga što je preterao i ugrozio funkcionisanje istog tog sistema. A kao što i vrapci znaju, sistem nije promenjen ni za jotu. Vidim da to uviđa i prezident i batrga se da nešto učini, ali mu od tog posla neće biti ništa, jer se kreće unutar institucija, je li, sistema. On veruje da je sistem OK, ali da ga kompromituju „ljudi bez karaktera“. Neverovatno slepilo za jednog psihologa. Pa, čoveče, održivi sistemi i postoje da bi onemogućili i eliminisali beskarakterne mufljuze i sputali lopuže. A naš „sistem“ se (mani ono što piše u ustavu i po zakonicima) zasniva upravo na beskarakternosti i lopovluku. Onda Krstić zakuka da ja samo zakeram, a da ne radim ništa konstruktivno. Kada sam onomad predložio prezidentu da pokrenem jedan magazin koji bi okupio vrhunske ovdašnje intelektualce i u kome bi se najpre teorijski razgradio skamenjeni ideološki i kulturni poredak, a potom projektovao novi, prezident reče „to nam treba, majstore“, a onda dođe onaj vuk i pojede magarca. Nije, pretpostavljam, odgovaralo Ćosiću i Koštunici. I tako je prezident nastavio da predsedava kratkom pregledu raspadanja, uveren da se neophodne sistemske promene mogu ostvariti bez podrške intelektualne elite, bez teorijske analize svetskoistorijske realnosti i promišljanja mogućih pravaca razvoja. Vremenom je, pretpostavljam, srljajući sve dalje i dalje, umislio da to može i sam, uz asistenciju svojih harvardskih sicflajšera i tako smo mic po mic dospeli – tačnije ne mi, nego prezident – u ćorsokak u kome na njegovu stranku padaju teške senke sumnji da se upustila u predizborno kokošarenje.