Puč II

Evo, čitam u svetonedeljnom broju najstarijeg dnevnog lista na Balkanu da nam je drevni novinar, Jaša Alumuli, bio namenio bolju sudbinu. Savetovao je, kaže, svojevremeno Đilasa (Milovana, ne Dragana) da izvrši puč i da tako spase Jugoslaviju. Đilas se, takođe kaže Almuli, duboko zamislio nad predlogom, ali je na korak od puča odustao jer je tadašnji ministar vojni „bio legalista“. Baš šteta. Može biti da bismo bolje prošli da se Almuli počem obratio onom mlađem Đilasu. Milovanu u to doba već nije bilo ni do čega. Revolucija mu je prestala da teče, ako razumete šta hoću da kažem.

Ne bi sve ovo zasluživalo ni 3 bajta da mi Crven Ban već odavno nije pun preduzimljivih državotvornih amatera, što će reći – ljudi sa vizijom, ali preko tuđe grbače. Procenio je Almuli da bi Đilasa radosno prihvatila sva vođstva bivših jugoslovenskih republika – zato što nije bio nacionalista – a da bi istovremeno Milovan bio rado viđen i u takozvanoj međunarodnoj zajednici jer je bio i disident. Čisto tehnički gledano – dobitna kombinacija, ali veoma udaljena od realnosti. Što Đido nije propustio da primeti, pa se izgovorio na legalizam onomađašnjeg ministra vojnog. Ne sećam se više ko je bio taj svat, ali mu sumnjam u legalizam.

Ali još više sumnjam u dobronamernost predlagača puča. Jer, znate šta, pučevi po pravilu počinju (i završavaju) pucnjavom, egzekucijama i – uopšte – velikim pičvajzima, pa ne vidim zašto bi Đidov pičvajz bio bolji od pičvajza koji nas je zadesio. Čisto, inače, sumnjam da bi Đilas bio rado viđeniji u Bosni i Hrvatskoj, recimo, nego što je Milošević bio viđen. Jer – podsetimo se – ni Slobodan nije bio nacionalista u duši. A ipak je završio u nacionalizmu. Ne bi tu ni Milovan imao mnogo izbora. To i jeste naš problem. Ovde nikada nema izbora. Događa nam se ono što mora da nam se dogodi. A zašto je to tako, sad ću da vam kažem. Zato što se tokovi stvari puštaju niz vodu, pa kad voda dođe do pod grlo, onda se – praktično niotkuda – pojavi neki dilber koji bi da stvar reše pučem. Na sreću u nesreći, ne uspeva ovde baš svaki puč. Kao što nije uspeo ni Almulijev i Đilasov. Jer se, podozrevam, nesuđeni puč začeo i završio u Almulijevoj mašti. To jest – u ulici Milovana Đilasa, u Palmotićevoj.