Rakija i komentari

Eto, tako počinje izdaja, što bi rekli turbopatrioti lokalni. Prvo im odaš priznanje za rakiju, onda im priznaš naciju, pa onda državu i na kraju – šta? – moraš da piješ dušmansku vodu „Janu“ pored tolikih srpskih voda, najboljih na svetu, ali nepriznatih od Imperije.

Pročitavši džumhurbaškanovu rakijskokapitulantsku izjavu, zapitah se, dame i gospodo, da li sam ja ikada pio makedonsku rakiju? I odgovor beše potvrdan. Da, pio sam je u više navrata. I kakvi su mi bili utisci? Hm, poodavno to beše, ali ako me pamćenje služi, opšti utisak nije bio loš. Po meni, rakija što se tiče, postoje samo tri vrste – odlične, dobre i brlje. Ono jeste, red je da pohvališ domaćina, pa makar i kad si u zvaničnoj i prijateljskoj poseti, ali to ostavlja loš uticaj na cenjeni publikum. Može neko, daleko bilo, pomisliti da se državnici provode i cevče umesto da se bave gorućim problemima „dvaju prijateljskih naroda“. Da ne grešim dušu, predsednik Nikolić je odaslao i jednu prilično ubedljivu mirovnu poruku. Rata, rekao je Džumhurbaškan, neće više biti. Lako je to, međutim, govoriti u miru.

S druge strane, komentatorluk, koji sam ovih dana donekle zapostavio, zakera što pišem o sajmovima, štapovima i kanapima, umesto da se pozabavim takozvanim političkim temama. Rado bih im izašao u susret. Samo, gde je ovde politika? I ono malo privida politike kao delatnosti koja se bavi javnim poslovima potpuno je nestalo u talasu partijske privatizacije svega i svačega. Vučić je istina onomad nešto pokušao, ukačivši valjda da država propada mnogo više zbog korupcije i mangupa iz njihovih redova nego zbog združenog delovanja CIA, Vatikana i Kominterne, ali i on se kanda zamorio. Utihnuo nekako. Boris i njegovi se gode, da prostite, ko na kvantaškoj pijaci, a Dačić, ili kako ga zovu, premijer bez portfelja, izjavljuje da je „za Srbiju bolje da on peva nego da kuka“. Kukala nam majka.