Rasrpljavanje

Pretnjama ćemo se pozabaviti u sutrašnjoj kolumni, danas ćemo razmotriti problem da li je ispravno (i da li je srpski) pisati „srpski“ ili „serbski“. Problem uopšte nije nevažan koliko na prvi pogled izgleda. Ne rekosmo li onomad da se đavo krije u sitnicama.

Dakle ovako. Osobe sa povišenim nacionalnim osećanjima (svih boja, a ima ih raznih) insistiraju da „srpski“ treba pisati „srbski“, jer da Srbi nisu „srpovi“, nego su Srbi, a da oni koji pišu srpski „posrpljavanjem“ Srbe u stvari rasrbljavaju. A šta ja kažem? Evo šta. Nacionalno hipersvesni Srbi su polovično – kao krle22 – u pravu, ali smeću sa uma da ih „srpovima“ nisu nazvali Kominterna i Soroš, nego nacionalni div-junak, Vuk Karadžić, umal – grešna mi duša – ne napisah Jeremić.

Olakšavajuća okolnost sa turbosebstvujušče je to što nikada nisu bili u prilici da se u školama i po fakultetima obaveste da – osim po teškim vukojebinama i zabitima – sve do druge polovine XIX veka nisu postojali nikakvi „Srbi“, nego – Serbi i da, štaviše, nije bilo nikakve „Srbije“, nego je Srbija bila Serbija, kako je i dan-danas zovu svi tuđini i karadušmani koji se terete za rasrbljavanja.

Je li ovo verodostojno? Proverimo. Ako izmišljam ja – za šta će me komentatori bezbeli optužiti – da li izmišlja famozni Sretenjski ustav, onaj prvi, na čijim koricama i dan-danas piše – „Ustav knjažestva Serbie. A šta kaže – i šta dokazuje – Dositejeva himna ustaničke Srbije. Kaže – „Vostani Serbie“ i dokazuje da se – osim po vukojebinama i zabitima – tako i govorilo, kao što se u krštenicama zapisivalo i po selima i varošima govorilo Joan, a ne Jovan, Georgije, a ne Đorđe, nisam li u pravu ex karadušmanine, Vukadinoviću, razmisli malo koliko bi trogatelnije zvučao da si Georgije, a ne Đorđe.

Kao što višekratno rekoh, Vukova rabota nije koristila narodu, nego narodnom prostakluku i prostaštvu, što će reći – preteranom pojednostavljivanju jezika koje je, po sili nužde, rezultiralo oprostačenjem i preteranom pojednostavljivanjem svega i svačega ostalog. Pravni lek. Nema ga. Kad dobrovoljno – ni pod kakvim pritiskom, nota bene – prestaneš da budeš Serb i postaneš Srbin, onda moraše podneti sve što uz pridev „srpski“ ide i ništa ne možeš promeniti (osim nagore) ako „srpski“ budeš pisao „serbski“. Što rekla narodna poslovica: kasno Marko na Kosovo dođe.