Prođe odmor, čestnejši publikume i komentatorluče, ama uopšte ne žalim što se vraćam na posao. Ja, naime, najbolje volim da pišem u mrtvu jesen i zimu, a ovih petnaest dana su ponajviše ličili na ta godišnja doba. Osim toga, tokom svih ovih godina pisanja Famoznog, primetio sam jednu zakonomernost.
Čim ja, frustriran letnjim nedostatkom intrigantnih tema, zatražim od Panovića urlaub, društvenopolitičke i svake druge pizdarije počnu serijski da se događaju, a meni dođe čisto krivo što mi propadaju teme. Tako je bilo i ovoga puta. Čim sam se odao lenstvovanju, situacija se usložnjila i kod nas i u svetu.
A naročito se usložnjila danas – četvrtak 24. 7. – kada sam na trafici ugledao najnoviji broj Vremena sa zlokobnom naslovnom stranicom – Uvod u treći svetski rat! Opa, bato, pomislih, nije ovo bez neke. Vreme je, kao što znamo, “obično dobro obavešteni izvor”. Dal da umesto jedne paklice malbora kupim dva boksa, da napravim zalihe? Dal da jurnem na pumpu da dopunim rezervoar, pod uslovom, naravno, da je na pumpama ostalo još evro dizela nakon što ih je, sada već čuveni, biftek-direktor Laste opustošio o državnom trošku. Onda sam odlučio da batalim ćeranja komendije i da se i ja uključim u trend – u smatranje hoće li ili neće biti dugo najavljivanog Trećeg svetskog rata.
Pa dobro, šta ja mislim? Hoće li biti Trećeg svetskog rata? Hm! Samo je poveliki komad budale u stanju da decidirano kaže – jok more, rata ne mere biti. Ali ipak, nadžak kakav sam, imam neka zakeranja. Pre svega, da bi izbio bilo kakav rat (pa i svetski) prirodni tok stvari nalaže da tom ratu prethodi – mir. A pitam vas, čestnejši čteci, da li biste vi stanje u svetu nakon rušenja Berlinskog duvara i uz najbolju volju nazvali mirom? Ja, vaistinu, ne bih. Idem, štaviše, tako daleko i tvrdim da je Treći svetski rat odavno počeo, ali da nam je to izmaklo pažnji, baš kao što je je stratezima i generalima iz Prvog sv. rata promaklo da su koplja i sablje neupotrebljive ili kao što je stratezima i generalima iz Drugog sv. rata promaklo da su konjica i frontalni sukobi stvar prošlosti.
Tako je to na ovom guravom svetu – rat uvek ponajviše iznenadi profesionalne ratnike i profesionalne huškače. Nije to, međutim, sve. Klasični svetski rat, nalik onom sa slika Ota Diksa – taj vlažni san i naših i međunarodnih geopolitikanata – zahteva izvestan stepen ozbiljnosti u svetu. A da li vam se čini ozbiljnim svet u kome jedna supersila godinama ganja jednog jedinog čoveka i njegov harem, dočim se druga supersila uortačila sa ukrajinskim luzerima, martićima i hadžićima? Da li vam se, nadalje, ozbiljnim čini svet u kome predsedniku treće supersile – koji se obreo u zvaničnoj poseti Venecueli – vojni orkestar intonira neprepoznatljivu, apsolutno disonantnu državnu himnu? Ne kažem, dakle, da je svetski rat nemoguć samo kažem da je nepotreban. Jer su šarlatani koji bi, belićim, pobedili, već odavno odneli blistavu pobedu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
