… što je još jedan u mnoštvu dokaza za moju tezu da bi u Srbiji pravne fakultete trebalo pozatvarati, jer nas gorko istorijsko iskustvo uči da su nam upravo pravnici – Milošević, Koštunica, Šešelj, Vučić, da nabrojim samo neke – žestoko zapržili čorbu.

Kao autoritet za sva prava, pa posmrtna, Martinović se po prirodi stvari – a možda i po naređenju „odozgo“ – uključio u svesrpsku donatorsku konferenciju (mislim na doniranje organa), a onda se po beogradskoj čaršiji i mahalama munjevito prosula vest da je treći po važnosti Aleksandar navodno blagoizjavio – citiram – „da mrtav čovek nema nikakva prava i da njegovi organi mogu slobodno da se uzimaju“.

Kako se obavestih iz Lekićeve kolumne, u kojoj je Slaviša žestoko napušio Martinovića, tu vest (ili dubaru) nije demantovao Aleksandar Treći lično, nego je stvar prepuštena naprednjačkoj Komsomolskoj pravdi, Informeru, koji je – najpre optuživši „žuti ološ“ da je sve to izmislio – srpskom narodu i senatu objasnio šta je u stvari rekao Martinović.

I evo šta kaže Informer – koji to, fakat, bolje zna – šta je Martinović bajagi rekao? Evo šta. „Umrlo lice nije vlasnik više ničega. Citiram Zakon o nasleđivanju: „Nasleđe se otvara smrću čoveka, tako piše u Zakonu o nasleđivanju. Dakle, čovek kada umre, tog momenta nije više vlasnik bilo čega, pa nije vlasnik ni svojih organa.“

Nisam potkovan u pravu – daleko mu, uostalom, lepa kuća – ali mi „se javlja“ da je u toj stvari uvaženi profesor debelo u krivu zato što je, zahvaljujući instituciji testamenta, svakom čoveku ostavljena mogućnost da svojom imovinom (i svojim organima) raspolaže i upravlja i posle smrti. Jer da nije tako, razbaštinjeni bludni sinovi (i kćeri) mogli bi se pojaviti pred sudom potražujući imovinu upokojenog oca tvrdeći da „blaženopočivši više nije vlasnik bilo čega“, što je čak i u Srbiji (bar za sada) apsurdna pretpostavka.

Slično kao sa kućama, ušteđevinama i placevima, stvar stoji i sa organima, pa je sledstveno svakom na volju hoće li zaveštati svoje srce i bubrege ili neće. Ja sam, recimo, prekjuče protivnicima doniranja organa zaveštao Crven Ban čisto zajebancije radi, da napravim fazon, ne pomišljajući (kao što su mnogi pomislili) da organske džimrije svrstam među loše ljude i sinove tame.

Nisam ja, konačno, dobrovoljnim nedavaocima organa uopšte zamerio što ne daju svoje bubrege – njihovi organi, njihova stvar – nego što svoje nedavanje pravdaju bulažnjenjima, visokoparnim proseravanjima i paranoičnim konstrukcijama. Opet prekardaših, pa kolumnu privodim kraju škakljivim pitanjem upućenim Martinoviću, kao čovek i pravniku: „Gospodine Martinoviću, ako mrtvi nemaju nikakva prava, ko im onda daje pravo da glasaju na izborima?“ Čekam Informerov odgovor.