Evo, recimo, krenimo od naslova. “jugoslovenstvo razorilo nacionalni ponos Srba”! Naslov đene-đene, u nadnaslovu je kvaka. “Postoji li – pita nadnaslov – način da se zaustavi ubijanje patriotizma u našoj državi?” E sad, kada bi neki turista sa Marsa svratio u Beograd, kupio Novosti, seo u Moskvu i pročitao članak, mogao bi pomisliti da su patriotizam i patrioti u Srbiji progonjena manjina, ali mi, koji odvajkada živimo u Srbiji, znamo da to nije tako i da je pseudopatriotski vapaj Večernjih novosti samo još jedna od dimnih bombi koje se povremeno aktiviraju u ionako zadimljenom ambijentu tranzicione Srbije.

Šta ja, dakle, imam protiv patriotizma? U načelu ništa, ali u pojedinostima imam razna zakeranja. Pa da krenemo. Na prvom mestu, apsurdno je da se patriotizmu obavezno upisuje pozitivan predznak. Možda to nekom neće biti drago da čuje, ali naglašeni patriotizam se, recimo, nipošto ne može osporiti Hitleru, Musoliniju, Franku ili Pinočeu. Ovo, naravno, ne znači ni to da je patriotizam obavezno nešto destruktivno ili loše. Daleko od toga. Ali po mom skromnom mišljenju patriotizam daje najbolje rezultate kada je tih, samozatajan i – naročito – nenasilan. Što se za naš, nažalost, ne može reći. Naš patriotizam, cenjeni publikume, odvajkada se svodi na oganj i mač i na buku i bes. Istoričarka Dubravka Stojanović, jedna od učesnica u debati Večernjih novosti, svojevremeno je objavila vrlo interesantnu knjigu koja se dotiče i rečene teme. Koga interesuje, neka knjigu pročita, saznaće puno toga o funkcionisanju ovdašnjeg patriotizma.

Zakeranje drugo! Patriotizam kao navodno uzvišeno osećanje nipošto ne bi trebalo da ima veze sa srebroljubljem i koristoljubljem. Naš patriotizam pada i na tom ispitu. Otužno je više slušati odlično pozicionirane, užarene i nadodoljene nacionalne dilbere, koji su debelo unovčili ljubav prema Srbiji i drugim “srpskim zemljama”, kako kukumavče nad žalosnim stanjem srpskog rodoljublja. A naročito kada za to žalosno stanje optužuju kraljevsko i komunističko jugoslovenstvo. Tim pre što su listom bili članovi SKJ. Počev od arhipatriote, Ćosića, preko teoretičara samoupravljanja u kulturi, Koštunice, zaključno sa legijom manje ili više etabliranih novopatriota. Svi me oni, da prostite, neodoljivo podsećaju na protuve iz besmrtne Sterijine komendije Rodoljupci. Zoran Avramović – patriota i još jedan učesnik debate – u Sterijinom naslovu nije prepoznao ironiju, pa je rodoljupce stavio u naslov knjige svojih sabranih bulažnjenja. A sve mu je to – uprkos stravičnim pritiscima na patriote – objavio još jedan patriota i učesnik debate, Ljušić Radoš, gospodar Službenog glasnika.